Неправедно оптужени за монопол

Не улазећи у мотиве „Политике” да објављује чланак о решењу Комисије за заштиту конкуренције с бомбастичним насловом, сматрамо некоректним показано нестрпљење да се чује и друга страна, која у датом тренутку није била упозната са садржином решења. Нећемо постављати питање да ли је тенденциозно што се од „прозваних” произвођача помињу само „Галеника” и „Хемофарм”. У чланку је изнет низ нетачности, од броја веледрогерија са којима је склопљен уговор, који, иначе, ниједним ставом не забрањује даљу дистрибуцију лекова, већ се за репласман тражи сагласност произвођача. Не можете бити одговорни за квалитет лека и дозвољавати да га неко лагерује у шупи.

Адвокатска комора утврђује минималне цене услуга. Нико је није оптужио да прави картел и спречава конкуренцију? Политику цена лекова у Србији доноси и спроводи влада, а не произвођачи, неправедно оптужени и за монопол цена, а ми само тражимо да се регулишу узајамни односи како се не би урушавала ионако ниска цена лека.

А ево и траженог коментара решења Комисије за заштиту конкуренције на које ћемо уложити жалбу Врховном суду.

Необично је да се вест о решењу Комисије појавила у медијима, а да актерима није прослеђено решење. Нисмо употребили реч тенденциозно. Необично је да новинар брже-боље пласира вест, не упуштајући се довољно у суштину, а без става друге стране. Нисмо употребили реч тенденциозно.

Председница Комисије за заштиту конкуренције је пре три и по године објавила рад „Законодавна Сцила и Харибда: слобода трговине и нужност њеног ограничења”. Тада, додуше, није била председница Комисије, али је била свесна потребе ограничења трговине која се на овим просторима у великој мери свела на транге-франге метод, што се може подносити када је реч о чарапама, укосницама и сличном, али ни у ком случају не сме бити применљиво када су у питању лекови. Да није постала председница Комисије вероватно би се питала који су интереси и где је логика да лекове производи мање од двадесет фирми, а дистрибуцијом се бави чак 400. Вероватно би и сама била заговорник уређења тржишта и спречавања разних марифетлука и шверца лековима, јер, увек истичемо и у пракси показујемо, лек није обична роба, лек је драгоцена роба од које зависе здравље и живот људи.

Поставља се питање чије интересе брани Комисија за заштиту конкуренције. Једини логичан одговор је–увозника лекова. Наиме, Комисија је оптужила све произвођаче лекова да су радили на спречавању конкурентности. Ако су сви у истом кошу, ко је конкуренција: увозници лекова. Комисија штити крајње кориснике, каже у свом саопштењу. Може ли неко у то да поверује када се зна да у овој земљи цене лекова диктира влада.

Како лек, чију произвођачку цену одређује влада, може да буде јефтинији ако треба да се препродаје преко неколико канала? Никако. Напротив. Али у таквим околностима може лако да се догоди да лек док стигне до пацијента буде неисправан, због лоших услова складиштења, или са истеклим роком употребе.

И управо је то разлог што су произвођачи желели да заштите и себе и пацијенте. Јер, произвођач лека, сходно Закону о лековима и медицинским средствима и Правилнику о условима за производњу лекова (Сл. гласник РС 27/08) одговоран је за квалитет, безбедност и ефикасност лека без обзира на то што је лек испоручен веледрогерији, здравственој установи, приватној пракси до крајњег корисника. Значи, ако се лек, мимо стандарда за складиштење лекова, који је познат као Добра складишна пракса, лагерује неусловно, може доћи до промене својства лека, ако није ускладиштен у условима који подразумевају и одређену температуру и влажност ваздуха. Лек може постати неефикасан или чак имати и негативне нуспојаве. Ко је одговоран? Произвођач, кажу наши прописи. Ко сноси штету, материјалну и нематеријалну? Произвођач. Ко није имао никакве санкције? Дистрибутери, од којих већина нема адекватне услове за складиштење лекова.

У случају да дође до рекламације, произвођач је дужан да повуче сву количину спорног лека са тржишта. Да би то могао ефикасно да уради потребно је да тачно зна пут свог лека, односно да пут лека од погона до апотеке буде испраћен кроз савремени информациони систем. Има ли онај дистрибутер, који нема ни адекватно складиште (или га уопште нема), савремен софтверски програм који прати пут лека? Нема. Може ли се лек брзо повући са тржишта. Не може. Ко је одговоран? Опет произвођач. Дистрибутер је, можда, јер је и таквих случајева било, компензовао лекове за грађевински материјал. И тада је тешко ући у траг том леку.

Стога је и уследио одбир веледрогерија које имају услове за чување и дистрибуцију лекова; информациони систем који прати пут лека, уредност плаћања и претходно искуство из пословања са веледрогеријама у коме је битан фактор поверење. Рестриктивне клаузуле уговора произвођача са свим веледрогеријама су дозвољене клаузуле по праву ЕУ и проконкурентског су карактера, јер су из домена специфичне индустрије, засноване су на следивости производа.Ради се о класичној селективној дистрибуцији, на шта се има право.

Вратимо се опет ставу Комисије. На клизавом терену је покушавала да пронађе разлоге за подношење пријаве. Уз све уважавање напора Комисије да стекне ауторитет, морамо да подсетимо да је тешко говорити о конкуренцији у условима диригованих цена. Жељна афирмације и конкретних резултата, што можемо да разумемо, Комисија је оптужила скоро све произвођаче лекова и неколико веледрогерија за „спречавање, ограничавање или нарушавање конкуренције” губећи из вида члан 85 Римског уговора који каже да међу произвођачима „треба да постоји конкуренција у погледу значајног дела робе”.

Где је овде конкуренција? У невидљивом увозничком лобију. Ову тврдњу поткрепљује чињеница да смо изнели став спремности да поједине клаузуле прилагодимо Закону о заштити конкуренције, уколико Комисија сматра потребним. Није било одговора.