Уметност нас учи да свуда будемо код куће

Оронули банатски салаш у комаду Угљеше Шајтинца „Огигијанке” зрачи топлином и успоменама. То је духовни простор усамљене жене, њена лична историја. Простор, који се одупире времену и поплавама, представља стање духа и вечну самоћу. То је, попут Маркесовог Маконда, идеја места у коме се налазе сви духови које човек скупља кроз живот. Трагови прошлости виде се у старим породичним фотографијама, предметима свакодневице, у сну којим комад почиње, у одсутним карактерима који се јављају као сенке. У представи је зато било важно развити невербални сценски језик: светло, костим, музику, пројекције, како бисмо истовремено означили и конкретно место и рефлексије унутрашњих светова ликова.

Редитељ снажног, упечатљивог рукописа, одмерени Жељко Ђукић освежио је протеклих дана српску театарску сцену својом новом представом, о којој је овако говорио за „Политику”. Поетску драму „Огигијанке” Угљеше Шајтинца поставио је на сцени Народног позоришта „Тоша Јовановић” у Зрењанину.

Јунаке Угљеше Шајтинца тумаче: Биљана Кескеновић, Сања Радишић, Јана Бјелица, Јован Торачки, Сара Симовић, Милош Лазић, Стеван Смиљанић и Мирко Пантелић.

Како сте користили симболику поплаве и куће као места радње?

Иако их животно угрожава, поплава, која настаје изливањем Тамиша за

локалне становнике не представља највећу претњу: „Вода дође, вода оде”, каже Лепа у комаду. Увек има горе. Учесталост личних, природних и историјских катастрофа довела је ликове до апсурдне ситуације: навикли су. Поплава је и стратешки елемент драме, околност која ликове приморава да се суоче сами са собом и једни са другима. Салаш постаје острво, одсечено од света. Ова изолација ствара интимност у којој се одвија врста женске агоре. Четири жене заступају различита мишљења о традицији, о односу према мушкарцима и улози жене у друштву. У расправи, ниједна жена не одустаје од свог става, али долази до емоционалног разумевања, до емпатије која омогућава да се помире посвађане снаја и свекрва и да се догоди предаја наслеђа са старије на млађу генерацију.

На који начин сте желели да прикажете међугенерацијске односе и њихове унутрашње дилеме?

Тема сукоба и солидарности међу генерацијама приказана је кроз

судбине четири жене: баке Лепе, мајке и снахе Олге, и најмлађе кћерке и унуке Лине. Ту је и Љуба, Линина вршњакиња, која живи са оцем на имању у комшилуку. Генерацијска матрица укрштена је са мушко-женском перспективом, тако да се историја сагледава кроз породичну хронику у којој жене повезују генерације, обнављају живот после ратова и катастрофа, док Одисеји, као вода, дођу и прођу.

Мушки ликови су оличење својих траума: Миленко, Љубин отац је избеглица из Крајине који сања повратак. Гојко, који не говори, „дијете

Козаре”, годинама живи на Лепином имању, Тоља је Лепин први муж, бели Рус, одавно мртав, који јој се јавља у сну. Милош је полицајац из

Сектора за ванредне ситуације. Он долази да евакуише становнике од поплаве, али га нико не узима озбиљно. Док су мушкарци заглављени у своје трауме, жене су те које спроводе промене.

Шта сте посебно желели да нагласите у представи?

Желео сам да нагласим генерацијско вишегласје, контрапункт, а не конфликт. Јер тежиште је на томе да различите генерације, поред саосећајности, имају и одговорност једна према другој. Шајтинац пише о томе у целом свом опусу. Његови наративи нису линеарни, већ се састоје од више паралелних гласова. Јављају се симултане приче, где различити гласови и перспективе коегзистирају и настоје да се некако повежу. На почетку „Огигијанки”, Лепа од Милоша тражи пенкало и он јој даје. Тог тренутка креће ланчано, готово ритуално давање поклона… У суштини, пратимо два контрадикторна импулса: један је инстинкт преживљавања, који настаје из потребе за сигурношћу и опстанком, а други је инстинкт даривања који нема никакве везе са личном сигурношћу. Када сам први пут прочитао комад, осетио сам да је написан као поклон. И то осећање: да некоме нешто даш, а да не тражиш ништа заузврат, инспирисало ме је и водило кроз пробе. У времену у којем све има цену, у којем све мора да се исплати, идеја безусловног дара делује готово субверзивно. И то је, мислим, оно што позориште може, да нас подсети на нешто што знамо, али смо заборавили.

Каква је улога, судбина жена и њихове сложености у овом специфичном контексту и простору?

Жене у „Огигијанкама” су комплексне, вишедимензионалне личности, активне, мудре, отпорне. Свака од њих представља различити однос према традицији и садашњости. Лепа, на пример, није само она која чува традицију. Она је жена која је преживела ратове, миграције, два несрећна брака, губитак сина и њена „традиционалност” је заправо стратегија преживљавања. Верујем да су модели за ове ликове жене блиске писцу, да су преузете из породичног окружења. Шајтинац им даје толико простора и слободе да се у једном тренутку једна од њих, као код Пирандела, побуни против самог писца. Лина, Лепина унука и феминисткиња, наводећи страдања која се могу догодити жени ако зависи од мушкарца, као најгору могућу варијанту казује следеће: „Најгоре је да једини траг твог постојања буде некакав зли и чудовишни опис тебе саме, писан руком и мозгом неког мушкарца!”

Колико је деликатно режирати сцене које настоје да изазову емоције носталгије или туге код публике?

Нисам желео да се бавим осећањима, већ да отворим простор у којем гледалац може да препозна своју бабу, мајку, кћерку, свој

завичај. Иако сам кренуо од идеје поклона, представа није грађена из позиције публике, већ изнутра: из логике ликова и њихових односа. Тражио сам чврсте и сложене унутрашње везе стално подсећајући гледаоца да је у позоришту. Мислим да не треба штедети гледаоца. Нарочито га не треба забављати, већ приказивати сложене мисли и ситуације, са свим противречностима, у складу са временом у којем живимо.

Годинама уназад сте живели и радили у Америци. Какво вам је то уметничко искуство?

У Америци сам живео готово 30 година. У Чикагу сам водио позориште у којем сам сазревао као редитељ. То је средина која ме донекле у позоришном смислу одредила, као што ме одредила и ова овде где сам примио прва сазнања о животу и позоришту. Не видим да су та искуства некомпатибилна, напротив, допуњују се. Уметност нас учи да свуда будемо код куће. Тешко је сада говорити о плановима. Мислим да је данас луксуз имати план у смислу да знате шта вам је следећи пројекат. Бавим се педагогијом, радим са студентима и покушавам заједно са њима да одговорим на захтеве времена који су огромни и сурови. То је реалност која захтева максималну креативност, одговорност, промишљање и солидарност.