Шаховске табле у Рамбујеу и Бечу

Борба за Косово и Метохију је (неправедно) сведена на последњих тридесетак година, током којих су вођени преговори између представника власти у Београду и косметских Албанаца, њихових политичких лидера или паравојних команданата, тј. шефова терористичке ОВК, уз учешће међународних посредника. Стране дипломате и новинари често су говорили да је „главни проблем Слободан Милошевић”, како је питање демократије и грађанских слобода, поштовања мањинских права… кључно за решавање проблема Косова и Метохије.

Ко год иоле боље познаје генезу конфликта на Косову и Метохији – може да изабере полазне тачке настанка проблема. Сукоби на Косову и Метохији између српске, турске, потом албанске стране протезали су се кроз историју, од битке на Марици 1371. године, затим Косовског боја 1389, кроз два балканска рата, делом у Првом и Другом светском рату, потом су седамдесетих и осамдесетих година прошлог века севале варнице и тензије, а побуне, нереди, демонстрације, оружани сукоби између албанских сепаратиста и југословенских снага безбедности углавном су гурани под тепих зарад одржавања стабилности у држави. Присетимо се само „студентске побуне” почетком осамдесетих година, након смрти Јосипа Броза Тита, парола на улицама Приштине „Косово – република”, захтева за измену политичког статуса, као прелазну фазу у остварењу „јачања аутономије и уједињења Албанаца”, тј. реализације пројекта „велике Албаније”, који датира још из смерница Призренске лиге 1878. године. Кулминација конфликта у новијој историји креће 1998. године, да би се 1999. одиграо нови косовски бој – уместо војника и коњаника отоманске империје на Газиместану, овог пута небо изнад Косова и Метохије запарали су облаци „хуманитарне интервенције”, како су стратези НАТО-а назвали агресију на Савезну Републику Југославију.

Неколико месеци пре бомбардовања, у касну јесен 1998, конвој теренских возила под полицијском пратњом кретао се путем ка Приштини, док су уморни и дремљиви посматрачи Међународне посматрачке мисије незаинтересовано посматрали околину и земљу натопљену крвљу српских племића, витезова и војске. Колико је њих, после брзинских припрема за долазак „на терен”, знало зашто и колико за Србе, за српско биће и наш идентитет, значе ти предели на којима цвета косовски божур и на којима се кроз векове укрштају мачеви интереса страних сила, уз страдање и патње српског народа и свештенства? Сигурно им нико није говорио о стратешким плановима аустроугарских племића и дипломата које су на самом почетку минулог столећа креирали за своју царевину. Три принципа гласила су: сузбити утицај Русије на Балкану у што већој мери, не дозволити уједињење Србије и Црне Горе, чак ни по цену рата, пружити сву могућу помоћ Арнаутима, како су тада називали Албанце. Међународни посматрачи уписаће у своје биографије учешће у важној мисији, какав год био резултат. Епилог ће, како се касније испоставило, због случаја „Рачак”, који је исфабриковао амерички дипломата и шеф посматрачке мисије Вилијам Вокер, бити судбоносан за нашу државу.

Неправедно би било оптужити бившег председника Милошевића и његов сараднике, као и потоње политичке лидере и министре до данашњег дана, да су им мањкали патриотизам, храброст и интелигенција, иако је сигурно било неких грешака с наше стране. И наравно да сви имамо накнадну памет да је нешто могло или морало другачије да се уради, да нешто није смело да се деси. Одлуке се, међутим, доносе у датим околностима, а оне готово никада нису биле наклоњене српској страни. Слободан Милошевић одавно је напустио политичку и животну сцену, али косовски чвор остаје и даље замршен, чврсто увезан и уплетен с геополитичким интересима међународних фактора (Турска, Русија, Немачка…). Косово је за неке државе независно, за још више земаља није независно, или ипак… Да јесте – не би нас стране силе и даље толико притискале, нудиле споразуме које и саме не поштују. Дакле, борба се наставља.

Партија у француском дворцу с пар саветника и без савезника

После сецесионистичких ратова и отцепљења Словеније, Босне и Херцеговине, Хрватске, као и периода тешких економских санкција, последња ствар која је Србији била потребна јесу тензије и сукоби на Косову и Метохији. Међутим, управо се то дешава. Уз подршку страног фактора, активне и агресивне дијаспоре, косовски Албанци током 1998. године изазивају сукобе с полицијом и војском. Чак и кад бисмо успели да дођемо до неког решења, као што је својевремено било усаглашено да се организује настава и школе и факултети „поделе” на српске и албанске, нека невидљива рука омела би договор. Ни тада, ни касније, договор о Балкану није препуштен Балканцима.

После серије сукоба, у фебруару 1999. године уследила је Конференција у Рамбујеу. Папири који су понуђени били су неприхватљиви за српску страну, документ је делом подсећао на аустроугарски ултиматум из 1918. године, када се на столу нађе бар једна тачка коју не можете да прихватите. Тај став ће, наравно, оспорити и неки домаћи и страни политичари, попут аустријског дипломате Волфганга Петрича, који је тврдио како је Београд требало да прихвати документ скројен у француском дворцу. Требало је, могли смо, није смело, морали смо евентуално да покушамо… Суштински је за Албанце било прихватљиво све што ми одбијемо.

Шта је српска дипломатија реално могла да добије у Рамбујеу? Албанци су имали снажну подршку врло утицајне тадашње америчке државне секретарке Мадлен Олбрајт, као и саветнике у сенци. За разлику од неких других историјских међународних конференција и конгреса, када су велике силе решавале нашу судбину, одређивале територије и међе, тада на нашој страни нисмо имали неког моћног председника или владара. На шаховској табли играли смо слабијим фигурама, нисмо имали шаптача или секунданта иза завесе, тек по којег страног стручњака за међународно право. Да се бар нашао један Никола Пашић или Михаило Пупин…    

Уследила је 24. марта 1999. агресија НАТО-а против СР Југославије, о чему је написано безброј текстова, као и десетине књига. Управо ангажовање војне алијансе против једне суверене државе, која није напала ни суседну нити неку удаљену земљу, већ се борила против покушаја оружане сецесије, омело је и прославу 50. рођендана НАТО-а у Бриселу, али је то бенигно у односу на чињеницу да је створен опасан преседан. Тадашњи амерички председник Бил Клинтон, уз подршку јастребова у неколико европских земаља, одлучио је да војну алијансу, створену као одбрамбени блок, искористи у нове сврхе – за „хуманитарну интервенцију”, која је у суштини била жестока војна операција против суверене земље, без мандата Савета безбедности Уједињених нација. Прекршени су међународно право, Повеља УН, Завршни акти из Хелсинкија… и како год то на колективном Западу покушали да објасне, образложе и накнадно оправдају – то су чињенице. Да су бомбе и ракете погађале не само војне циљеве у Србији, него и цивилну инфраструктуру (укључујући амбасаду Кине у Београду) неспорно је. Да су пројектили убијали и српске цивиле, као и избегличке колоне Албанаца, и то је неспорно, само што се то називало „колатералном штетом”, а за те злочине ниједан суд није био надлежан.

Отворена је, дакле, Пандорина кутија права силе и права јачега. Русија је, као што је познато, годинама касније своје операције на Криму, а потом и рат против Украјине, правдала управо речником међународне заједнице, којим је образложено бомбардовање СР Југославије. Можда ће током времена и нека друга држава, на некој другој тачки земљине кугле, одлучити да искористи косовски преседан.

Бечке палате и замак у Бадену као позоришна представа са спремљеним епилогом

Наша дипломатија успела је, после агресије НАТО-а, да се избори за Резолуцију Савета безбедности УН 1244, која је нашој страни обезбедила неколико важних елемената („...поново потврђујући приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије и других држава региона, како је наведено у Хелсиншком документу и анексу 2, поново потврђујући апел из претходних резолуција за широку аутономију и суштинску самоуправу за Косово…”, право на повратак свих избеглица, …повратак више стотина (не хиљада) полицајаца и војника). Поштовање Резолуције у пракси је, као што знамо, било селективно.

Међународне трупе (Кфор), после распоређивања на Косову и Метохији, успеле су да очувају крхку стабилност, али не и безбедност Срба и неалбанаца. Протеривање и убиства, паљење српских кућа и манастира, мартовски погром 2004. и бројни други злочини албанских екстремиста без казне остају дубоко урезани у нашем сећању, а инертност међународног фактора, неиспуњавање датих обећања и обавеза, представља горко и тешко искуство за наш народ и државу.

Нови преговори о статусу Косова и Метохије организовани су у Бечу 2006. и 2007. године. У раскошним бечким палатама, које су одисале историјом и избледелом моћи некадашње царске монархије, као и хотелу-замку „Вајкерздорф” у чувеној бањи Баден, организовано је око 30 преговарачких рунди, укључујући и три тзв. слоновске рунде, када су са наше стране у аустријску престоницу на разговоре долазили тадашњи председник државе, председник владе и министар спољних послова, као и бројни саветници и експерти.

За преговоре су били задужени шеф УНОСЕК-а (Канцеларија специјалног изасланика УН за Косово) Марти Ахтисари, искусни фински политичар, и његов заменик Алберт Роан, пензионисани аустријски дипломата. Аустрија и Финска биле су у то време неутралне државе (Финска је 2023. приступила НАТО-у). Тако се бар чинило. Југославија је с Ахтисаријем имала контакте и искуства још током 1999. године. Роан је био амбасадор Аустрије у иностранству у више наврата, генерални секретар њиховог Министарства спољних послова. Према неким нашим информацијама, Роан је био даљи потомак последњег краља Албаније Зогуа. Случајност?

Преговарачке рунде по правилу су завршаване излизаном фразом „сложили смо се да се не слажемо” (we agree that we disagree), суштинских договора није било. Делегација косовских Албанаца одбијала је наше предлоге без образложења или су она била несувисла. Уз њих, у сали или са дистанце, из неког од оближњих хотела, били су страни саветници, наравно и ментори из сенке. Епилог преговора крајем новембра 2007. године припремио је немачки дипломата Волфганг Ишингер оценом: „Преврнули смо сваки камен да дођемо до решења, али делегације нису успеле да постигну компромис.” Крај! Па није баш било превртања камења. Албанци су чекали да исцури пешчаник, да прође време. Фингирана представа „на неутралном терену” о преговорима… уследио је тзв. Ахтисаријев план о надзираној независности Косова, који наша страна није могла у целини да прихвати, јер је њиме дат квазилегитимитет за сецесију наше јужне покрајине. Иако је у поменутом плану било и неких добрих елемената за српску страну, суштински је уклоњено платно са давно обећане скулптуре – „независно Косово”.

Шаховска табла у Бечу била је мало другачија него у Рамбујеу, али ни овог пута није било моћних савезника да стану иза нас и наших интереса. У фебруару 2008. Косово је прогласило независност, уследио је талас признавања, али и наша дипломатска борба да то спречимо и успоримо. Тек током последњих осам–девет година обезбедили смо 29 повлачења признања (Приштина је излобирала за четири нова признања „државности”). Узимајући у обзир наше реалне економске, финансијске, кадровске и све друге ресурсе, а посебно геополитичке околности, може се констатовати да смо остварили добар резултат у продужетку неравноправне утакмице. Борба се наставља.