Донбас је платио највећу цену рата у Украјини

Специјално за „Политику”

Ускоро се навршава 12 година од почетка масовних протеста на кијевском тргу Мајдан. Од последица обојене револуције која ће из протеста проистећи, Украјина ће се тешко опоравити у наредним деценијама. Највећу цену Мајданског преврата плаћа Доњецка област, пре рата најбогатији и привредно најразвијенији регион Украјине.

Народно незадовољство превратом у русофоним регионима постмајданске украјинске власти угушиће релативно лако у Харкову. У Одеси ће применити бруталну силу 2. маја те турбулентне 2014. године: укупно 42 противника мајданског преврата погинуће у пожару у згради одеског синдиката, коју су засули Молотовљевим коктелима фудбалски навијачи који су подржали новоформирани режим у Кијеву. Још шест грађана страдаће у уличним окршајима са снагама реда и хулиганима. Са Доњецком и Луганском било је другачије. Тамошња побуна довешће до грађанског рата, који ће се 2022. проширити на рат Русије и Украјине, којем се и данас не види крај. Побуна у ова два региона успела је због заједничких граница са Русијом, преко којих је стизала подршка, али и због потпуног расула у редовима украјинске армије и полиције на том подручју.

Прошло је 11 и по година откако је у Донбасу нормалан живот стао. Првобитна побуна избиће у Славјанску и Краматорску, индустријским центрима на тромеђи Доњецке, Луганске и Харковске области. Након тромесечних борби побуњеници ће се повући из ова два града ка Горловки и Доњецку, без борбе препуштајући Константиновку, Дружковку и Бахмут. Првобитни командант побуњеника Игор Стрелков, именован накнадно првим министром одбране тек формиране ДНР, на сличан начин како је то урадио у Славјанску и Краматорску, наредиће и повлачење из Доњецка половином августа. Ову одлуку опозваће тадашњи потпредседник владе ДНР, Владимир Антофејев, мистериозна личност која је генералски чин стекла у Придњестровљу. Стрелков је протеран из Доњецка, град није пао у августу, украјинска војска претрпеће тада тежак пораз у Иловајску и после нове катастрофе у Дебаљцеву у јануару у 2015. конфликт ће се наредних седам година замрзнути.

Сукоби из 2014/15. представљали су дечју игру у поређењу са оним што ће уследити после 24. фебруара 2022. Побуњеници су тада држали једва 30 одсто територије Доњецке области и за ове три и по године крвавих борби контролу су проширили на око 75 одсто. Поред стотина хиљада погинулих, рат на Донбасу збрисао је са лица земље предграђа Доњецка: Маринку, Красногоровку, Авдејевку и Пески. Ма како се заврши овај рат, мале су шансе да се у наредних неколико деценија живот тамо поново врати. Слична судбина вероватно чека и Бахмут и Угљедар, а број са земљом сравњених села мери се стотинама.

Ситуација је другачија у Селидову, Курахову и Украјинску, градовима који су пали пре око годину дана, уз мањи интензитет борби и разарања инфраструктуре. Тамо је дошло до постепене обнове електромреже, појавила се и мобилна мрежа, а и ризик од удара дронова је мањи него што је био пре годину дана. Цивилима у територијама Доњецке области које контролишу Руси данас је можда најтеже у Горловки, у којој је до рата живело око 250.000 људи. Без обзира на то што град није представљао поприште непосредних борби, у њему данас борави једва петина предратних становника. Руси су за претходне три и по године тек за десетак километара померили фронт од Горловке, па над градом лете украјински ФВП дронови који циљају све што се миче. На улицама Горловке током дана тешко да ћете видети људе, а градским улицама није препоручљиво кретати се аутомобилом брзином мањом од 60 километара на сат. Град духова – данас је то прва асоцијација када прођете пустим улицама Горловке. Овај осећај додатно појачавају десетине недовршених стамбених зграда, чија је градња замрзнута 2014. и које представљају сведочанство да је ово некада било перспективно место за живот.

Ситуација је другачија у Мариупољу и Волновахи, који су се почетком 2022. суочили са апокалиптичним разарањем око две трећине стамбеног фонда. Трагова рата у Волновахи више нема, док су у Мариупољу стамбени објекти у потпуности обновљени. Санацију још чека мањи број комерцијалних објеката, пословних зграда и тржних центара, али с обзиром на то да су ограђени, не привлаче посебну пажњу. Обновљене су и све некадашње школе, а на Мариупољском државном универзитету Кунже крајем октобра организован је трећи по реду конгрес Младих дипломата Русије, на којем је учествовао и Синиша Видовић, саветник председника Скупштине Републике Српске. У Мариупољу већ неко време ради и српски ресторан „Мерсибо”. Особље је изузетно љубазно и професионално, али не говори српски. Ћевапи, пљескавица, пребранац, шопска салата и други наши специјалитети сасвим су солидно спремљени.

Ауто-пут од Доњецка до Мариупоља, дуг 120 км, реконструисан је још 2023. За разлику од 2022, када је линија фронта била на мање од 10 км од центра Доњецка, данас су у граду ретка војна возила, камиони и лица у униформама. У Доњецк су се вратиле и саобраћајне гужве и десетине хиљада становника који су га у таласима напуштали. Нажалост, у овај некад милионски град није се вратила вода. Украјина је након ескалације рата у фебруару 2022. у близини Славјанска пресекла канал Северски Доњец – Донбас и Доњецк оставила без воде. Када је половином 2022. постало јасно да руска војска неће лако и брзо стићи до Славјанска, приступило се изградњи амбициозног пројекта изградње око 200 километара дугог водовода Дон–Донбас, који је требало да доведе воду до Доњецка.

„Хваљени водовод из Ростовске области, чију је изградњу надгледао сада већ осуђени бивши заменик министра одбране Тимур Иванов, није успео да реши проблем. Објекат је отворен уз велику помпу, али је убрзо након тога откривена огромна проневера. И сада су људи буквално приморани да преживљавају”, пише Јулија Банишевскаја, коментатор портала „Цариград”, која буквално оптужује Иванова да је „украо воду Донбасу”. Ипак, грађани Доњецка једногласни су да безбедност која на пролеће 2024. нема цену и у наредну 2026. улазе са надом да ће се рат напокон завршити и њихов живот после 12 година почети у пуном капацитету да враћа у нормалу.