Да ли је вода нова нафта
Дуго се говорило да је нафта ресурс који покреће свет. Међутим, док се глобалне резерве нафте смањују, климатске промене убрзавају, а суше постају све чешће, на хоризонту се појављује нови стратешки ресурс – вода. Земља јесте „плава” планета, али само мали део укупне количине воде је заиста доступан људима за пиће.
Управо та чињеница све чешће отвара питање хоће ли вода постати роба, привилегија или чак оружје моћи у рукама оних који контролишу изворе?
„Ратови 21. века биће вођени због воде, а не због нафте“, говорио је Исмаил Серагелдин, бивши потпредседник Светске банке, док је Бан Ки-Мун, бивши генерални секретар УН, упозоравао да ће „вода, ако се њом не управља пажљиво, бити кључни извор напетости и сукоба између држава“.
У последњих двадесет година, мултинационалне компаније и инвестициони фондови дискретно купују велике површине земљишта широм света, не због пољопривреде, већ због приступа воденим ресурсима. Подземни бунари, језера, речни токови и резервоари питке воде претварају се у имовину, а у неким државама се чак и кишница сматра предметом приватног власништва. Тренд је тих и неприметан, али расте, па се све чешће чује упозорење да би вода могла да постане нова нафта – основа економског утицаја и политичке контроле.
„Вода није роба, она је људско право. Али, корпорације покушавају да то промене“, рекла је Мод Барлоу, саветница УН за воду.
Док поједине земље још увек чврсто штите јавно право на воду, друге су отвориле врата приватизацији. У тим срединама корпорације преузимају управљање водоводима, диктирају цене и одређују темпо улагања у инфраструктуру. На „прву лопту”, њихов долазак се објашњава ефикасношћу и модернизацијом, али у пракси то често значи да вода престаје да се доживљава као опште добро на које сви имају право и постаје производ који се продаје као свака друга роба. Чим се цена воде веже за профит, грађани више нису корисници, већ потрошачи, пише sociology.inc.
Мултинационалне компаније и водни ресурси
Док се већина људи бави свакодневицом, иза кулиса се одвија трка у којој државе, инвестициони фондови и мултинационалне компаније покушавају да обезбеде контролу над изворима питке воде. А онај ко контролише воду, кажу аналитичари, контролише и друштва.
Велике компаније већ деценијама купују права на изворе у САД, Канади, Азији и Европи, често за симболичне износе, док „локално становништво посматра како се бунари суше, а камиони пуни флаширане воде одлазе у свет”.
Модел је готово увек исти: корпорација не мора да поседује реку или језеро, довољно је да купи земљиште на којем се налази подземни резервоар питке воде, да закупи извор или да преузме локални водовод који је некада био у државном власништву. Тамо где су комунални системи приватизовани, као у Великој Британији, корпорације постају фактички господари воде - одређују цене, инвестирају када желе и из ресурса извлаче профит који одлази деоничарима, а не локалним заједницама, преноси портал EuropeanWater.
Компаније, међутим, истичу да црпе воду само у складу са локалним дозволама и квотама које прописују државни органи или градови, наглашавајући да количине воде коју ваде не смеју да пређу дозвољене лимите. Кажу да се операције редовно контролишу, као и да често користе поједине јавне или градске водоводне системе, а не природне изворе.
Euronews је пренео да међународне корпорације контролишу алпске и француске планинске изворе кроз уговоре који трају деценијама, претварајући природне ресурсе у приватну имовину, док неке компаније управљају читавим градским водоводима у Европи, Јужној Америци и Африци, што им даје контролу не само над изворима, већ и над самим приступом пијаћој води.
Климатске промене
Компаније преузимају контролу над водама на више начина, који се на први поглед чине техничким, али у пракси значе потпуну доминацију над изворима. Један од најчешћих путева су дугорочне концесије, када им нека држава уступи право коришћења извора на период од 20 до чак 100 година, што практично значи генерацијску контролу. Други модел је куповина земљишта и парцела на којима се налазе подземни извори, када корпорације постају и стварни власници невидљивих резервоара питке воде. Понекад оне преузимају и локалне водоводе, купују општинске мреже и стичу потпуну контролу над снабдевањем, ценама и одржавањем, преноси портал EuropeanWater.
Постоје и тихе, административне форме преузимања. Формално, држава може да остане власник извора, али управљање се препушта приватној фирми кроз уговоре који јој дају право наплате и одлучивања о количини црпљења.
Најповољнији модел за компаније, а најчешће најгори за локалне заједнице, јесте закуп, када корпорација само закупи право на пумпање воде, обично за симболичан износ, а потом продаје ту исту воду по вишеструко већој цени.
У свим овим случајевима исход је исти — извор који је некада био опште добро постаје ресурс под контролом приватног капитала, закључује британски лист.
Научници упозоравају да ће климатске промене додатно појачати притисак, пише портал Exploring Economics. Суше у јужној Европи, исцрпљени подземни резервоари у Индији, реке које пресушују у Африци и на Блиском Истоку и растућа урбана потрошња, показују да вода постаје ресурс ограничене доступности. За разлику од нафте, за коју постоје алтернативе, за воду не постоји замена. А када ресурс без ког нема живота постане роба у рукама приватника, граница између економије и биолошког опстанка почиње да се брише.
„Када корпорације преузму изворе, људско право постаје приватно власништво”, фраза је која се често провлачи у страним медијима. У стварности се то, заправо, односи на контролу над подземним резервоарима, зато што из њих долази 70 одсто питке воде у свету (у неким државама и преко 90 процената). Ови резервоари се пуне хиљадама година, а могу да се испразне за пар деценија.
Неки од најпознатијих и најугроженијих водених система на свету су Ogallala аквифер у САД који је огроман, али готово исцрпљен због индустријске пољопривреде; Guarani аквифер (Аргентина, Бразил, Парагвај, Уругвај), један од највећих на свету, који је предмет интереса мултинационалних компанија; Нубијски аквифер (испод источног дела Сахаре и Нубијске пустиње - обухвата Египат, Либију, Судан и Чад), највећи фосилни резервоар воде на планети, као и Индо-Гангски аквифер (Индија–Пакистан–Бангладеш), кључан за више од 400 милиона људи.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
