Черупање, или по нашки – транзиција

У  претходном писању за Погледе обећао сам да ћу писати о времену садашњем из угла прошлости, година, успомена и неке врсте, условно речено, уметничке зрелости. Међутим, решио сам да направим још један међукорак у разјашњењу моје тезе о одумирању друштвене својине.

Почео сам да радим у привреди, након тога био у разним органима, све до члана Савезне владе у СФРЈ. А онда доживео „обојену јогурт револуцију” године 1988. У својој 39. години остао сам без посла, на улици. Не само ја, већ много ондашњих мојих другара. Већина од њих били су изнадпросечни студенти, имали су темељно факултетско образовање, стекли петнаестак година искуства (спој знања, искуства и релативне младости) и таман кад смо могли највише да дамо друштву, „јогурташи” ту драгоцену енергију јефтино продадоше. Некорисно су је просули по мутним водама оног доба – деведесетих. Дошли су неки други који су држали у рукама самолепљиве траке те их као налепнице с националним поносом лепили на кола која су кренула низбрдо. Потом су следили: пад стандарда, рекордна инфлација (1993), санкције, ратови, бомбардовања. Да кола, читај држава, још брже крену у недођију помогли су још острашћенији националисти бивших нам „братских” република, а и „наши”, покрајински, као и једнопартијски монополистички НАТО с особитим Клинтоновим мотивима и побудама – мониканскијим. У исто време, Словенци нису сменили скоро ниједног директора. Није ово јадиковка или жалопојка над сопственом судбином. Било па прошло. Нешто друго сам хтео да кажем. После свега запослио сам се у друштвеном предузећу „Херој Пинки”, најпре као референт финансијске оперативе, за неекономисте, онај који попуњава вирмане. Кад су ме у колективу упознали, брзо ме постављају на место финансијског директора. С позиције финансијског директора извлачим две поуке за овај текст.

Прво, олако смо трошили најскупље ресурсе којима Србија располаже – људе, оне који су били у пуној радној и стваралачкој енергији. Нерационално смо трошили инвентивност нашег народа. Прва поука за време садашње.

Друго, с места финансијског директора друштвеног предузећа као на длану сам видео друштвене процесе о којима с дистанце пишем. За лица неекономске струке да кажем да су постојала два биланса: биланс стања, који је одсликавао квалитет имовине и снагу предузећа, и биланс успеха, који је значио финансијски извештај о обрту бизниса у једној години, збир фактура продаје и свих трошковних рачуна. Салдо је био добит или губитак. Није било обавезног биланса готовинских новчаних токова. И шта се дешавало? „Пинки” је био позитиван, имао исказану добит по завршном рачуну. Сабирали смо све излазне фактуре од продаје наших услуга и с њима сучељавали све рачуне трошкова. Задовољни. Али, не лези враже. Прво, продали смо услугу, али нисмо све наплатили, стручно се то звало ненаплаћена потраживања или, другачије речено, део средстава остао је код купаца, затим смо купили материјал за више месеци унапред те део новца заробили у залихама или уплатили аванс добављачима... И тако даље, велики раскорак између фактурисања и токова готовог новца. Долази најпре први, радници очекују плату, њих више од хиљаду. Не интересује их што нема довољно готовог новца на жиро рачуну, који је „заробљен” у залихама, авансима, резервисан за покриће авала на кредите, па ми трк у банку... Све то, улагање у материјал, авансе, авале, имало је своје разлоге, оправдања, као израз пословно интересних комбинација руководства у условима сталног раста цена.

Таман залечимо стање, вратимо позајмицу, кад ево ти већ петнаестог у месецу, радници опет пред вратима – чекају аконтацију. Ми опет у банку. И тако некако догурамо до краја године. Кад оно – у билансу се исказује добит. Нова главобоља за финансијске директоре. Радници траже да се добар део добити одвоји за станове, бесплатну доделу станова запосленима, а приде траже и тринаесту плату. Они, као већина на радничком савету, одлучују о расподели добити. Руководство покушава да угура и неке развојне пројекте, али то иде тешко – првенствено станови, тринаеста плата, па ако шта остане и за развој. На рачуну нема толико новца, јер извођач грађевинских радова за станове тражи уплату кеша. Опет у банку, сада за позамашно велико, скоро годишње задужење. И не само то. Плаћали смо доприносе и порезе, разуме се опет у кешу. Из тих наших, условно речено привредних средстава, из пореза и доприноса, издржавани корисници буџета куповали су станове за запослене у друштвеној надградњи, у органима власти, војсци, полицији... Сви се намиривали сем обрта у привреди, из њега је стално испумпавано. Нисмо имали други излаз, рецимо емисије акција, и прикупљање слободних средстава грађана није било чак ни у повоју. Задуживали смо се све више, и то не само за инвестиције, већ и за текуће пословање, за обртна средства. Стручно се то звало хронична несташица трајних обртних средстава. Живели смо од периода до периода, одавде довде, од банке и позајмице до враћања и неспавања. Ишло је то тако, али све теже и теже. Док се кола нису коначно сломила. Данас некада мој „Пинки” стоји потпуно очерупан на прелепом новосадском кеју. Пословна зграда је без врата и прозора, а недавно и без крова. Скелетни споменик једном времену и нашим посртањима у развоју. Најпре суноврат, а онда и черупање, што се по нашки зове – транзиција.

*Публициста, бивши члан Савезне владе у СФРЈ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа