Čerupanje, ili po naški – tranzicija

U  prethodnom pisanju za Poglede obećao sam da ću pisati o vremenu sadašnjem iz ugla prošlosti, godina, uspomena i neke vrste, uslovno rečeno, umetničke zrelosti. Međutim, rešio sam da napravim još jedan međukorak u razjašnjenju moje teze o odumiranju društvene svojine.

Počeo sam da radim u privredi, nakon toga bio u raznim organima, sve do člana Savezne vlade u SFRJ. A onda doživeo „obojenu jogurt revoluciju” godine 1988. U svojoj 39. godini ostao sam bez posla, na ulici. Ne samo ja, već mnogo ondašnjih mojih drugara. Većina od njih bili su iznadprosečni studenti, imali su temeljno fakultetsko obrazovanje, stekli petnaestak godina iskustva (spoj znanja, iskustva i relativne mladosti) i taman kad smo mogli najviše da damo društvu, „jogurtaši” tu dragocenu energiju jeftino prodadoše. Nekorisno su je prosuli po mutnim vodama onog doba – devedesetih. Došli su neki drugi koji su držali u rukama samolepljive trake te ih kao nalepnice s nacionalnim ponosom lepili na kola koja su krenula nizbrdo. Potom su sledili: pad standarda, rekordna inflacija (1993), sankcije, ratovi, bombardovanja. Da kola, čitaj država, još brže krenu u nedođiju pomogli su još ostrašćeniji nacionalisti bivših nam „bratskih” republika, a i „naši”, pokrajinski, kao i jednopartijski monopolistički NATO s osobitim Klintonovim motivima i pobudama – monikanskijim. U isto vreme, Slovenci nisu smenili skoro nijednog direktora. Nije ovo jadikovka ili žalopojka nad sopstvenom sudbinom. Bilo pa prošlo. Nešto drugo sam hteo da kažem. Posle svega zaposlio sam se u društvenom preduzeću „Heroj Pinki”, najpre kao referent finansijske operative, za neekonomiste, onaj koji popunjava virmane. Kad su me u kolektivu upoznali, brzo me postavljaju na mesto finansijskog direktora. S pozicije finansijskog direktora izvlačim dve pouke za ovaj tekst.

Prvo, olako smo trošili najskuplje resurse kojima Srbija raspolaže – ljude, one koji su bili u punoj radnoj i stvaralačkoj energiji. Neracionalno smo trošili inventivnost našeg naroda. Prva pouka za vreme sadašnje.

Drugo, s mesta finansijskog direktora društvenog preduzeća kao na dlanu sam video društvene procese o kojima s distance pišem. Za lica neekonomske struke da kažem da su postojala dva bilansa: bilans stanja, koji je odslikavao kvalitet imovine i snagu preduzeća, i bilans uspeha, koji je značio finansijski izveštaj o obrtu biznisa u jednoj godini, zbir faktura prodaje i svih troškovnih računa. Saldo je bio dobit ili gubitak. Nije bilo obaveznog bilansa gotovinskih novčanih tokova. I šta se dešavalo? „Pinki” je bio pozitivan, imao iskazanu dobit po završnom računu. Sabirali smo sve izlazne fakture od prodaje naših usluga i s njima sučeljavali sve račune troškova. Zadovoljni. Ali, ne lezi vraže. Prvo, prodali smo uslugu, ali nismo sve naplatili, stručno se to zvalo nenaplaćena potraživanja ili, drugačije rečeno, deo sredstava ostao je kod kupaca, zatim smo kupili materijal za više meseci unapred te deo novca zarobili u zalihama ili uplatili avans dobavljačima... I tako dalje, veliki raskorak između fakturisanja i tokova gotovog novca. Dolazi najpre prvi, radnici očekuju platu, njih više od hiljadu. Ne interesuje ih što nema dovoljno gotovog novca na žiro računu, koji je „zarobljen” u zalihama, avansima, rezervisan za pokriće avala na kredite, pa mi trk u banku... Sve to, ulaganje u materijal, avanse, avale, imalo je svoje razloge, opravdanja, kao izraz poslovno interesnih kombinacija rukovodstva u uslovima stalnog rasta cena.

Taman zalečimo stanje, vratimo pozajmicu, kad evo ti već petnaestog u mesecu, radnici opet pred vratima – čekaju akontaciju. Mi opet u banku. I tako nekako doguramo do kraja godine. Kad ono – u bilansu se iskazuje dobit. Nova glavobolja za finansijske direktore. Radnici traže da se dobar deo dobiti odvoji za stanove, besplatnu dodelu stanova zaposlenima, a pride traže i trinaestu platu. Oni, kao većina na radničkom savetu, odlučuju o raspodeli dobiti. Rukovodstvo pokušava da ugura i neke razvojne projekte, ali to ide teško – prvenstveno stanovi, trinaesta plata, pa ako šta ostane i za razvoj. Na računu nema toliko novca, jer izvođač građevinskih radova za stanove traži uplatu keša. Opet u banku, sada za pozamašno veliko, skoro godišnje zaduženje. I ne samo to. Plaćali smo doprinose i poreze, razume se opet u kešu. Iz tih naših, uslovno rečeno privrednih sredstava, iz poreza i doprinosa, izdržavani korisnici budžeta kupovali su stanove za zaposlene u društvenoj nadgradnji, u organima vlasti, vojsci, policiji... Svi se namirivali sem obrta u privredi, iz njega je stalno ispumpavano. Nismo imali drugi izlaz, recimo emisije akcija, i prikupljanje slobodnih sredstava građana nije bilo čak ni u povoju. Zaduživali smo se sve više, i to ne samo za investicije, već i za tekuće poslovanje, za obrtna sredstva. Stručno se to zvalo hronična nestašica trajnih obrtnih sredstava. Živeli smo od perioda do perioda, odavde dovde, od banke i pozajmice do vraćanja i nespavanja. Išlo je to tako, ali sve teže i teže. Dok se kola nisu konačno slomila. Danas nekada moj „Pinki” stoji potpuno očerupan na prelepom novosadskom keju. Poslovna zgrada je bez vrata i prozora, a nedavno i bez krova. Skeletni spomenik jednom vremenu i našim posrtanjima u razvoju. Najpre sunovrat, a onda i čerupanje, što se po naški zove – tranzicija.

*Publicista, bivši član Savezne vlade u SFRJ

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista