Ако стане рафинерија, проблем настаје и за „Петрохемију”

Дизел је у Србији од јуче још скупљи и продаје се по цени од 204 динара за литар. Бензин је поскупео за динар и точиће се по 183 динара. С новим ценовником Србија има најскупљи дизел у региону. У БиХ и Бугарској точи се за 146,32, у Црној Гори за и Хрватској за 159,30, Румунији за 185,26 у Мађарској за 180,54, а у Северној Македонији за 132,16 динара.

Оно што је сада важније и од саме цене јесте да горива буде и у наредном периоду, односно да рафинерија у Панчеву настави нормално да ради и после 25. новембра, што ће зависити највише од одговора ОФАК-а, који би требало да стигне ових дана. Јер ако се не добије зелено светло за рад рафинерије, ниједна цена горива у Србији неће бити превисока, јер је најскупље оног чега нема.

– Када рафинерија стане, док је поново вратите у производњу потребно је време, што је познато када се раде ремонти. „Петрохемија” остаје без примарног бензина, али и мазута који им треба за производњу етилена. У Панчеву се једино производи авио-гориво и део резервоара користе материјалне резерве, а део је за комерцијалне потребе. Постоје, међутим, довољне залихе горива и верујем да ћемо издржати до фебруара – каже за наш лист Коста Илић, бивши директор „Рафинерије Панчево”.

Додаје да је лоше што смо пропустили девет месеци да решимо овај проблем с „Гаспромњефтом” и подсећа да су међудржавним уговором с Русима биле предвиђене још неке ствари које нису испуњене, попут градње гасовода „Јужни ток”, због чега је тај уговор могао одавно да се раскине.

– Ако се већ добије негативан одговор ОФАК-а, време за које ће евентуално морати да стане прерада може да се искористи за ремонт и да се ураде неке друге поправке – каже Илић.

Оно што додатно погоршава стање јесте претња секундарним санкцијама, као сигнал банкама да престају да сарађују с НИС-ом, односно долази до блокаде рачуна и не може се рачунати на малопродајну мрежу.

То што се пре неколико дана на тренутак чинило да ће Србија одахнути, пошто је јавности саопштено да је „Гаспромњефт” нашао купца за свој део, далеко је од решења. Најпре, треба видети колику ће цену руски партнер тражити за свој већински део од 56 одсто. Колико ће та цена бити прихватљива за трећу страну? И ту ће бити важнији политички моменат него економски и профит НИС-а. Јер онај ко буде купио овај удео – купује тржиште. Дакле, ако то буду Американци, који се помињу, њихов циљ је да се позиционирају у Србији и истисну руски капитал. 

У купопродајном уговору постоји и тачка која каже да Србија има право прече куповине све док има минимум 10 одсто власништва у НИС-у. Питање је и како је претходна трансакција, кад је ћерка фирме „Интелиџенс” откупила 11,3 одсто удела у НИС-у, могла да се одобри ако је српска страна морала да стави свој параф на ову трансакцију.

Жељко Марковић, стручњак за енергетику, каже за наш лист да ако се руска страна договори са било којом страном компанијом да јој прода свој већински удео, онда прво мора да понуди Србији да га откупи. Руси морају да се сагласе око уговора, цене, Американци то морају да одобре.

Оно што остаје енигма, а што су питали и председник Србије Александар Вучић и гувернер Јоргованка Табаковић, јесте зашто они који 17 година раде у Србији нису прво нама понудили свој пакет акција.

– Уколико се чак и сагласе све стране, онда мора да се отвори наменски рачун на који ће новац да се уплати Русима. Тај рачун највероватније ће бити отворен у Србији, где би се новац и чувао док руска страна не буде могла да га подигне. Вероватно тек пошто се заврши рат у Украјини. Остаје опет питање да ли би Руси показали добру вољу да чекају на преузимање тих пара.

Увек постоји и сценарио да трећа страна не пристане на велики новац који „Гаспромњефт” тражи за свој удео и да цела ствар падне у воду. Руси ће у том случају слободно моћи да кажу да су све учинили да олакшају ситуацију Србији и да су на крају за мањак горива и недостатак нафте криви они који су санкције увели САД, а не они који само раде свој посао у нашој земљи.