Харолд Пинтер и Адријан Мичел или о достојанству

ИНТЕЛЕКТУАЛAЦ У ТРАНЗИЦИЈИ
У Лондону су поткрај прошле године свет напустили, готово вршњаци, песник Адријан Мичел и драмски писац Харолд Пинтер; у уметности врсни, а као ангажовани интелектуалци надалеко и задуго узорни. Осим што су се бавили истим, књижевним позивом – Пинтер је писао и песме, Мичел и драме, уз то, за обојицом су остале и књиге прозе и сценарији – делили су исту врсту неповерења према теорији и једанак вид презира према политичарима.

У хамбуршком говору из 1990, приликом примања Немачке Шекспирове награде, Пинтер је рекао: „Готово и не примећујући, човек увек склизне у теоретисање, а ја у теорију немам поверења.“ А Мичел, у интервјуу за магазин The Argotist, у фебруару 1996, говорећи о језику своје поезије, у једном тренутку узвикује: „Не волим да пишем есеје или теоријске текстове!“ Нешто касније у истом разговору, додаје: „Пишем језиком којим говорим са пријатељима. Они ми не би веровали када бих писао високопарним књижевним језиком, а ја хоћу да ми они верују.“

На бази ове потребе за кристалном јасноћом уобичајеног језичког израза, Мичел и Пинтер су створили оригиналан лирски, односно драмски опус, и доказали да се продорно може ангажовано мислити и без филозофске терминологије – да није, наиме, потребно писати као Хјум и бити као Кант да би се будило и пробудило из догматског дремежа.

Када Пинтер у говору за церемонију доделе Нобелове награде 2005. каже: „Као грађанин, морам да поставим питање: Шта је истина? Шта је лаж?“, онда он мисли на истину о чињеницама конкретног догађања у свету – на то ко и зашто стоји у сенци иза ратова, иза марионетских диктаторских влада, иза глади и немара – а не на истину као на круцијално питање гносеологије. Исто то питање о истини у насушној свакодневици тиче се и Мичеловог ангажмана. Први стих његове, вероватно најпознатије, песме „Оном кога се тиче“ (познате и под насловом „Причај ми лажи о Вијетнаму“), коју је рецитовао 1964, демонстрирајући на Трафалгар скверу, гласи: „Где си био у време злочина?“

ПОЛИТИКА – Пинтер и Мичел политичаре углавном сматрају лажовима. Скоро увек, политичари су људи „нахвао“, а не „назбиљ“, како би рекао Држић, а политика: воља за моћ (воља за власт) – на то указује заједнички увид Пинтера и Мичела. Као интелектуалац интервенисати у том замагљеном и крвавом пољу – то, и за једног и за другог значи разоткривати интересе моћних и указивати на облике оствареног и могућег злочина над немоћнима. Оба писца беспоштедно су критиковала арогантну политику САД и трабантску политику Велике Британије коју истакнути драматичар назива америчком пудлицом.

Протестујући против рата у Персијском заливу, Адријан Мичел, у песми „Крв и нафта“, пева овако: „И опет политичари ти / Без премца талентовани за лаж / Шаљу те тамо где страхују бити / Да убијаш и гинеш за њихов стаж“ (прим. сви преводи моји). Харолд Пинтер, у говору снимљеном за церемонију доделе Нобелове награде, тврди да већину политичара „истина не интересује“. Тај говор, који је и поетичка квинтесенца Пинтерове драматургије и есенција Пинтеровог ангажмана (или, тај говор чија је есенција целокупни Пинтеров ангажман, како би рекао Јунг), завршава се знаменитим речима: „достојанство човека“. Та синтагма, човеково достојанство, која, у том облику, над Европом (као анђео, а не као баук) кружи још од времена Пика дела Мирандоле па све до дана данашњег, до Харолда Пинтера и Адријана Мичела, и даље најјасније изриче смисао ангажоване интелектуалности.

Пинтер је одбио да служи војску и због тога му је суђено. Неколико деценија потом, одбио је племићку титулу сера и благослов краљице. Био је непоколебљиви противник политике Регана и Маргарет Тачер (о чијем осмејку налик на ласер и леденом срцу увек готовом да енглеске младиће пошаље да убијају Ирце и Аргентинце, пева „рођени пацифиста“ Мичел). Био је, јасно и гласно, против америчког интервенционизма; Буша и Блера је сматрао убицама, а кад је НАТО 1999, током бомбардовања Србије, срушио зграду државне телевизије и у њој усмртио раднике, Пинтер је изјавио да га је стид, јер је Британац. Умро је последњег 24. децембра и као највећи драмски писац међу савременицима и као савест евроатлантског, а свест другог и трећег света.

УМЕТНОСТ – У предговору своје прве књиге сабраних песама из 1964, Адријан Мичел пише: „Већина људи игнорише већину поезије, јер већина поезије игнорише већину људи.“ Ова мисао, која је дуже од пола века најцитиранија у поетичким расправама у Британији, суштински одређује поетику песника кога је Кенет Тајнан, не без разлога, назвао британским Мајаковским. Мичелова поезија, дакле, поезија је оне већине, игнорисане од већине поезије. Популарна толико да је на протестним маршевима, против нуклеарног оружја или против неког рата који подржава Британија, певају демонстранти – Мичелова поезија није популистичка. Лако разумљиве, али софистициране у својој једноставности и директности, слободног стиха или у строгим метрима, за децу или за одрасле, о ратовима и миру, о нуклеарној претњи, о затворима, расизму или, пак, о породици, љубави и о животињама („Животиње / наше невине сестре и браћа“), карневализоване или аскетске, његове су бројне песме, у десетинама и десетинама збирки, увек до дна душе ултимативно заинтересоване за ствари свакодневног живота. Та заинтересованост за свеприсутни живот, услов је Мичеловог политичког ангажмана, а не обрнуто, јер тек посредством тог и таквог интересовања човек успева да уочи нечију патњу због неке неправде и да схвати да неправда није богомдана, него да је од овога света.

У складу с таквим осећањем света, Мичел ствара поезију увек, при сваком додиру са конкретним нечим. Стога је и био страствени рецитатор. У јавном извођењу, налазио је заправо узрок поезије. Рецитовање пред слушаоцима неупоредиво је провокативније од читања у осами, јер „подразумева речи, али и звуке, покрете, експресију и размену емоција између песника и публике“.

Харолд Пинтер своје „истраживање стварности путем уметности“, како сам каже, базира такође на лирском поступку. Као и песник (а и сам је писао поезију), он драму ствара из конкретног звука, речи или упечатљиве слике. Тек потом долази до развоја ситуације. Он, дакле, свет драме ствара индукцијом елемената људског постојања, а не, како је то уобичајено у драматургији, дедукцијом дате ситуације или постављене идеје. Стога његови позоришни комади, упркос својим зачудним догађајима, поседују непробојну чврстину стварности и никада не представљају ни тезу ни идеју него јесу људи од крви и меса у живом проблему. Ко ни једна друга, Пинтерова драматургија је попут космогоније.