Љубав и револуција

СТОГОДИШЊИЦА РОЂЕЊА ОСКАРА ДАВИЧА
Париски студент романистике, велики мајстор речи и метафоре, један од најмлађих твораца југословенског надреалистичког покрета, професор француског језика у Бихаћу, писац са петогодишњим затворским, а касније и логорашким искуством, новинар „Танјуга” и „Борбе”, аутор низа романа, приповедака, есеја и песама, врховни комунистички књижевни идеолог, Оскар Давичо свакако је јединствена фигура у југословенској књижевности: са једне стране, дубоко уроњен у комунистичку номенклатуру за коју се, у име народа, борио и срцем и телом. А са друге, у књижевности бунтован, самосвојан и непредвидив. Са најчешћим списатељским мотивима, љубављу и револуцијом у перу и на уснама. Али увек срчан и страствен. И данас, на прагу прве деценије 21. века, скрајнут и заборављен.

Оскар Давичо (18. јануар 1909, Шабац – 30. септембар 1989, Београд), један од најплоднијих наших писаца, задужио је српску литературу можда најлепшом патриотском песмом „Србија”. Поред ње, писац којем се сутра навршава 100 година од рођења, оставио је за собом и једну од најлепших љубавних збирки поезије, чувену „Хану”.

Силазак с Олимпа надреализма

Давичо је прве песме објавио као гимназијалац 1925. године. До 1930. године објављује три збирке песама и поетских текстова „Трагове” (1928), „Четири света и тако даље” (1930) и песму у прози „Анатомија” (1930). Као члан Комунистичке партије Југославије ухапшен је у Бихаћу 1932. године и осуђен на пет година затвора. Казну је одслужио у Поправном дому Сремска Митровица.

Давичо од 1938. године до почетка Другог светског рата живи на релацији Загреб–Београд. У том периоду излази његова збирка „Песме”, а критика оцењује да је Давичо „сишао са Олимпа надреализма у социјалну поезију”. Прва ратна година затиче га у Сплиту, где због илегалног комунистичког рада поново бива ухапшен и пребачен у логор на Корчулу. После бекства из затвора, 1943. године прикључује се Првој пролетерској дивизији, са којом дочекује ослобођење. Од тада почиње и његов паралелни идеолошко-књижевни пут.

Године 1939. изашла је и чувена збирка „Хана”, збирка песама о љубави девојке из града и пролетера, препуна давичовских невероватних метафора и ватрометних игара речима.

Камен међаш у Давичовом песничком стваралаштву јесте и збирка „Вишња за зидом” из 1951. године, у којој спаја романтичарски патриотски песнички занос према Србији са одама комунистичкој идеологији. Поред тога, објавио је још преко десет поетских збирки.

Прозни опус Оскара Давича почео је ратним дневником „Са Маркосовим партизанима” (1947), а до 1981. године објавио је десет романа, у којима се бавио темама тамновања комуниста, окупацијом и народноослободилачком борбом (први роман „Песма” је критика прогласила за Давичов најбољи). У центру већине дела је нови човек комунизма, срчани борац револуције која траје.

Поред активног учешћа у раду Централног комитета, Давичо је свом обимном књижевном опусу додао и три поеме, „Зрењанин” (1949), „Човеков човек” (1953) и „За борце 13. маја”. Ова потоња често је критикована, јер је написана као ода у част тадашње Службе државне безбедности, злогласне Озне и њеног тадашњег шефа Александра Ранковића. На поему о Озни са посебним критичким жаром обрушио се Зоран Глушчевић, називајући је врхунцем соцреалистичког кича.

Међутим, чињеница је да ће у колективној свести Србије остати критички, чувени стих „Озна све дозна”. Чак и ако аутор у току стварања није имао намеру да критикује ову карактеристику безбедносне службе.

Раде Кузмановић, у својој књизи „Зимска шетња”, објављеној 2006. године у издању „Чигоја штампе”, говори и о забораву који је прекрио Давичово дело.

У сећању на Давича, Кузмановић примећује да је у појединим периодима животу песник одвише учествовао у јавном животу: и у медијима и на говорницама.

Запањујућа појава Оскара Давича на књижевном и политичком небу бивше Југославије не заслужује зид ћутања којим је прекривена. Као што каже Вујица Решин Туцић, књижевна критика није олако могла да пређе преко „Хане” или „Србије”, као ни да се лако избори са чињеницом да је највећу песму о Србији написао један „Јеша”. „Он се напросто обрушавао на хартију, истински катастрофално, поништавајући код својих читалаца сваки школски појам о књижевном делу. Ко за такве књижевне преступе није био спреман, морао га је мрзети”, каже Туцић.

Гонили су га, али га нису стигли

Туцић сматра да су они који су га опањкавали радили то зато што га нису разумели.

„Упркос снажној песничкој појави, овај песник је, у њиховим очима, био црни догмата, идеолошка бабарога. Због тога су често превиђали његово поетско дело”, бележи Вујица Решин Туцић.

Туцић примећује да је песник Давичо, кога назива и језичким криминалцем и мајстором ирационалног, био уједно и наш најрационалнији ум.

„Страсно нижући чињенице физичког света, Давичо је одбацио његов ’конкретизам’”, закључује Туцић и истиче да Оскар није био прогонитељ, како би то неки хтели. Њега су гонили, читавог живота, али га нису стигли:

„Поетски демонизам Оскара Давича традиционализам није успео да савлада.
Давичо није писао да би унапредио књижевност. Пре бих, не без осећања задовољства и извесне подсмешљивости, устврдио да је он, значајно, оштетио нашу књижевност. Черечио је, до бесвести, ту малограђански мрцину достојну презира.“
Оскар Давичо био је и троструки добитник Нинове награде, 1956, 1963. и 1964. године, а поред многих других признања, одликован је и Орденом јунака социјалистичког рада, којим су, између осталих, овенчани Иво Андрић, Мирослав Крлежа и Јосип Броз Тито.

-----------------------------------------------------------

Други о Давичу

„Белеф” је у марту 2008. године организовао и вече посвећено Давичовој поезији, на којем су учествовали његови пријатељи и поштоваоци,а за ту прилику Белеф је сабрао и сећања песника и писаца, савременика, на Давича, из којих овом приликом преносимо најзанимљивије детаље.

Жарко Ђуровић се присећа да су о Давичу позитивно говорила два великана, Мирослав Крлежа и Милош Црњански.

„Крлежа каже да на србијанском сектору наше поезије, најјачим лирским талентом што се тиче тзв. модерног начина изражавања сматра до дана данашњег још увијек Оскара Давича. Црњански се о Давичу изразио као о великом и необичном пјеснику, као о великом дјетету, дјетету обдареном истинском зрелошћу”, бележи Ђуровић.

Мирко Ковач написао је један духовит текст о Оскару Давичу, у којем га описује као човека који је, иако је по партијској функцији често био гонич када почне идеолошка хајка на неког писца, често искакао из строгих и озбиљних оквира чврсте линије Централног комитета.

„Волио сам Окету, како су од миља или поспрдно, то никад нисам успио разлучити, звали Оскара Давича.Имао је неколико надимака, али је највише био поносан на своју кованицу Очивад; каткад се тако и потписивао, а то је било само његово презиме отрага прочитано”, пише Ковач.

Оскар Давичо се, по Ковачу, није либио да додели признања писцима који су били далеко од чврсте партијске линије.

„Као предсједник жирија ондашње угледне књижевне награде Жељезаре Сисак, Давичо је то признање додијелио Данилу Кишу за књигу ’Час анатомије’и мени за роман ’Врата од утробе’. Било је то у рујну 1979. године; тада смо с њим провели неколико угодних дана у Сиску. Сваког јутра за доручком у хотелу тјерао нас је да свакако одемо видјети радове друга Тита изложене у браварској радионици у којој је учио занат, све док му Киш није одбрусио:’Тај га чекић у руке никад узео није, то су му направили прави бравари послије рата, а он је био бравар као што смо ти и ја! Цијелог живота насједаш комунистичким триковима!’

’Ти си глупи Чифутин, врати награду!’, узвикнуо је Оскар.

Сви смо тада праснули у смијех с каквим је то шармом и озбиљношћу Окета извалио. Онда се и сам насмијао и рекао:

’Пређимо на ј......е разговоре!’”

Ковач преноси и једну од најоштријих критика на Давичов рачун из пера српског академика и, како Ковач каже, једног од представника малограђанског национализма, Дејана Медаковића. Медаковић је написао: „Тај инфериорко који се као старац коначно домогао новца и моћи, па сада купује женскиње и грми на саборима и комитетима, где га слушају једино они који још верују да само њима служи! Његово јуначење могуће је једино онда када су други силници претходно растерали праве противнике...”

„У фељтону Боре Кривокапића ’Духовна чистионица Оскара Давича’, објављеном у ’Политици’ (1994), стоји да су посљедње пјесникове ријечибиле: ’Пази да ми не пригњечите муда’.

Али пјесничка муда Оскара Давича није пригњечила ни сама смрт”, закључује Ковач

Милован Данојлић је сматрао да Давичо настоји да се држи на растојању од сваког језика понаособ и од свих језика у целини, да би интензивније доживео осећање произвољности и неприродности тих веза.