Србија, интеграција, енергија

Значајан део потреба за енергијом Европа данас намирује из Русије и арапског света, тако да њен привредни развој није само у њеним рукама. Разлог је историјски: годинама је Европа користила јефтину нафту за економски напредак и креирање јединственог тржишта. На олтар индустријском расту жртвована је енергетска самосталност. Тенденција је да степен зависности Европе од других ипак опада, упоредо са порастом броја снабдевача, интензивирањем сопствене производње из Северног мора и експлоатацијом нуклеарних и обновљивих извора енергије.

Стратегија Русије у везиса гасом у периоду који је пред намаје следећа: успоставити тржишне тарифе са свим државама потрошачима и заобићи транзит преко Украјине, Белорусије, Пољске и балтичких земаља, изградњом гасовода „Северни ток” испод Балтичког мора, и „Јужни ток” испод Црног мора. Интерес Русије у актуелном гасном спору није, противно увреженом уверењу, да дисциплинује политичку елиту у Украјини, већ да денунцира Украјину као непоузданог партнера за транзит и тако обезбеди европску подршку за изградњу поменута два нова гасовода уместо да се гради амерички спонзорисан гасовод „Набуко”.

С друге стране, Европа жели да смањи зависност од руских енергената, али не по цену угрожавања партнерских односа са Москвом. Европа није потпуно јединствена ни у вези са масовном употребом нуклеарне енергије ни у вези са квалитетом односа са Русијом. Стара Европа залаже се за стратешко партнерство са Русијом и овај став за сада доминира, мада су нове чланице, пре свега балтичке земље, за потпуну независност од ње.

Србија мора, у том погледу, паралелно остваривати три циља: повећати сопствену енергетску ефикасност,уз подстицање обновљивих извора енергије; затим, више се интегрисати у европско тржиште енергената, и, коначно, успоставити стратешко партнерство са Русијом у домену нафте и гаса. Само остваривањем ових циљева може се обезбедити енергетска стабилност и релативна независност. Европска интеграција ће омогућити укључивање Србије у многобројна политичка и радна тела, у планове изградње трансевропских енергетских мрежа и у финансирање пројеката изградње капиларних гасовода и делимичног преласка на обновљиве изворе енергије. Дубље повезивања са Европском унијом ће значити активирање механизма солидарности у области енергије међу државама чланицама (сведоци смо значајаове солидарности), као и лакше праћење нових технолошких и еколошких тенденција.

Будући да Србија производи само осам одсто сопствених потреба за гасом, с Русијом, као државом са највећим резервама гаса и огромним резервама нафте, морамо неговати најбоље односе. Тачно је да студија изводљивости још није урађена за гасовод „Јужни ток” и да он неће бити у функцији пре 2013. године, али је улог сувише велик да би се затезао конопац. Уосталом, „Јужни ток” је и европски пројекат, јер се гас добавља управо за Европу, уз партнерство са италијанском јавном компанијом ЕНИ. Нафтно-гасни аранжман са Русијом има у детаљима мана, али је стратешки исправан потезкоји ће омогућити Србији да, са Бугарском, постане кључни фактор у области енергије на Балкану.

Уколико се у наредних пет година мудро и партнерски одигра и са Европом и са Русијом, Србија има шансе да поново постане успешна и уважавана земља.

Уредник часописа „Изазови европских интеграција”