Srbija, integracija, energija

Značajan deo potreba za energijom Evropa danas namiruje iz Rusije i arapskog sveta, tako da njen privredni razvoj nije samo u njenim rukama. Razlog je istorijski: godinama je Evropa koristila jeftinu naftu za ekonomski napredak i kreiranje jedinstvenog tržišta. Na oltar industrijskom rastu žrtvovana je energetska samostalnost. Tendencija je da stepen zavisnosti Evrope od drugih ipak opada, uporedo sa porastom broja snabdevača, intenziviranjem sopstvene proizvodnje iz Severnog mora i eksploatacijom nuklearnih i obnovljivih izvora energije.

Strategija Rusije u vezisa gasom u periodu koji je pred namaje sledeća: uspostaviti tržišne tarife sa svim državama potrošačima i zaobići tranzit preko Ukrajine, Belorusije, Poljske i baltičkih zemalja, izgradnjom gasovoda „Severni tok” ispod Baltičkog mora, i „Južni tok” ispod Crnog mora. Interes Rusije u aktuelnom gasnom sporu nije, protivno uvreženom uverenju, da disciplinuje političku elitu u Ukrajini, već da denuncira Ukrajinu kao nepouzdanog partnera za tranzit i tako obezbedi evropsku podršku za izgradnju pomenuta dva nova gasovoda umesto da se gradi američki sponzorisan gasovod „Nabuko”.

S druge strane, Evropa želi da smanji zavisnost od ruskih energenata, ali ne po cenu ugrožavanja partnerskih odnosa sa Moskvom. Evropa nije potpuno jedinstvena ni u vezi sa masovnom upotrebom nuklearne energije ni u vezi sa kvalitetom odnosa sa Rusijom. Stara Evropa zalaže se za strateško partnerstvo sa Rusijom i ovaj stav za sada dominira, mada su nove članice, pre svega baltičke zemlje, za potpunu nezavisnost od nje.

Srbija mora, u tom pogledu, paralelno ostvarivati tri cilja: povećati sopstvenu energetsku efikasnost,uz podsticanje obnovljivih izvora energije; zatim, više se integrisati u evropsko tržište energenata, i, konačno, uspostaviti strateško partnerstvo sa Rusijom u domenu nafte i gasa. Samo ostvarivanjem ovih ciljeva može se obezbediti energetska stabilnost i relativna nezavisnost. Evropska integracija će omogućiti uključivanje Srbije u mnogobrojna politička i radna tela, u planove izgradnje transevropskih energetskih mreža i u finansiranje projekata izgradnje kapilarnih gasovoda i delimičnog prelaska na obnovljive izvore energije. Dublje povezivanja sa Evropskom unijom će značiti aktiviranje mehanizma solidarnosti u oblasti energije među državama članicama (svedoci smo značajaove solidarnosti), kao i lakše praćenje novih tehnoloških i ekoloških tendencija.

Budući da Srbija proizvodi samo osam odsto sopstvenih potreba za gasom, s Rusijom, kao državom sa najvećim rezervama gasa i ogromnim rezervama nafte, moramo negovati najbolje odnose. Tačno je da studija izvodljivosti još nije urađena za gasovod „Južni tok” i da on neće biti u funkciji pre 2013. godine, ali je ulog suviše velik da bi se zatezao konopac. Uostalom, „Južni tok” je i evropski projekat, jer se gas dobavlja upravo za Evropu, uz partnerstvo sa italijanskom javnom kompanijom ENI. Naftno-gasni aranžman sa Rusijom ima u detaljima mana, ali je strateški ispravan potezkoji će omogućiti Srbiji da, sa Bugarskom, postane ključni faktor u oblasti energije na Balkanu.

Ukoliko se u narednih pet godina mudro i partnerski odigra i sa Evropom i sa Rusijom, Srbija ima šanse da ponovo postane uspešna i uvažavana zemlja.

Urednik časopisa „Izazovi evropskih integracija”