Да зима не потраје

Најпре, нешто о природном гасу. Као енергент, он је привлачан из много разлога: то је најчистије фосилно гориво, економичнији је и, тако је бар било до јуче, политички мање компликован од нафте.

Дуго се мислило да је једина отежавајућа околност његова испорука: потребна је, наиме, веома скупа инфраструктура, што подразумева да кад се гасовод једном постави, она ће тамо да остане, што онда земље које гас испоручују, оне кроз које пролази, као и оне које су на другом крају, као финални потрошачи, улазе у истински дугорочне аранжмане, у којима треба на место поставити све елементе, од географских, преко финансијских, до геополитичких.

Занимљиво је и да се само једна трећина гаса који се исисава из утробе земље данас извози, при чему неке земље које имају огромне резерве нису ни близу у врху оних које то комерцијално реализују: типичан пример за ово је Иран, који је по резервама гаса други, одмах после Русије, али није ни међу првих десет извозника.

Међу продавцима, Русија је међутим најдоминантнија, мада испоручује само 27 одсто глобалног гасног извоза. Други по обиму светски произвођач (али и највећи глобални потрошач, са 20 одсто) јесте Америка, која међутим једну петину своје потрошње мора да подмирује увозом.

Ово је само нека врста увода и оквира за тему која је у фокусу у последње две недеље. Главни актери заплета, Русија и Украјина, због гаса су се сваке године натезале још од 1992, али овогодишња криза је, сада у то нема сумњи, много озбиљнија и комликованија од претходних.

Неколико фактора је томе допринело, а криза је открила да је у заплету много слојева, као и да је гас само повод, док су суштински разлози много дубљи.

Прилично штампарске боје већ је потрошено за објашњавање зашто су се Русија и Украјина овога пута сукобиле на начин који им не омогућава лак излаз. Чини се, ипак, да је овога пута Русија намерна да кризу искористи за дугорочније преокретање ситуације у своју корист.

Реч је о њеним односима са Украјином, односно украјинским односима са Западом. Иако, такође, велика земља – 604.000 квадратних километара, 46 милиона становника – Украјина је у овом дуелу економски много слабији партнер; недавно је била принуђена да од ММФ-а узме кредит од чак 16 милијарди долара. Политички, она је подељена: део политичке елите би земљу да чврсто привеже уз Запад, да уђе у НАТО и тако раскине пупчану врпцу са некадашњом матицом.

Украјина на Западу, то је, међутим, застрашујући сценарио за Русију. Кроз Украјину, наиме, пролази готово сва њена инфраструктура која је повезује с Европом: поред гасовода, ту су и путеви, железничке пруге, далеководи. Са НАТО у Украјини, са којом дели 1.576 километара дугу границу, Русија није оно што би желела да буде, већ стратешки драматично хендикепирана, у позицији да се само брани...

Због тога Москва Кијеву настоји да пошаље убедљиву поруку: да је пут на Запад прескуп и сасвим неисплатив. Две трећине свог гаса Украјина повлачи из Русије, а приходи од ових дана заустављеног гасног транзита за Европу незаменљив су састојак украјинског буџета, поготово данас, када је њена највећа индустрија, производња челика, на тешким искушењима због драстичног пада тражње изазване светском кризом...

Губи и Русија, али могући исход оправдава цену: иако су и њој преко потребни гасни приходи, она краткорочно може без њих: резерве створене док је нафта била скупа довољне су да се прегрми олуја (под условом да глобална криза не траје предуго). А у Украјини би у међувремену могле да се унеколико рашчисте политичке прилике, јер су позиције прозападног шефа државе све лабавије...

Шта је са Европом? Да ли ће заборавити и опростити Русији? Као целина неће, али појединачно могла би да пређе преко тога ако се увери да је ова криза последња и да следеће године у ово време неће бити репризе. ЕУ наиме, као блок, нема јединствену енергетску политику, руски енергетски уговори су прављени са земљама појединачно, а не са Бриселом.

Као и после кризе летос са Грузијом, Русија рачуна да ће Европу поделити и политички се провући без превелике штете. Пукотине се већ виде: Немачка је та која јој је и даље најближа. Канцеларка Меркел додуше говори о опасности „губљења поверења у Русију”, али наставља своје телефонске консултације и званичне сусрете са Путином.

Као целина, ЕУ је фрустрирана и немоћна. У Москви се то зна, па је решеност да се непрокламовани циљ овога пута постигне велика. Због свега тога, гасни напон би могао још да порасте, а руска зима да потраје.