Da zima ne potraje

Najpre, nešto o prirodnom gasu. Kao energent, on je privlačan iz mnogo razloga: to je najčistije fosilno gorivo, ekonomičniji je i, tako je bar bilo do juče, politički manje komplikovan od nafte.

Dugo se mislilo da je jedina otežavajuća okolnost njegova isporuka: potrebna je, naime, veoma skupa infrastruktura, što podrazumeva da kad se gasovod jednom postavi, ona će tamo da ostane, što onda zemlje koje gas isporučuju, one kroz koje prolazi, kao i one koje su na drugom kraju, kao finalni potrošači, ulaze u istinski dugoročne aranžmane, u kojima treba na mesto postaviti sve elemente, od geografskih, preko finansijskih, do geopolitičkih.

Zanimljivo je i da se samo jedna trećina gasa koji se isisava iz utrobe zemlje danas izvozi, pri čemu neke zemlje koje imaju ogromne rezerve nisu ni blizu u vrhu onih koje to komercijalno realizuju: tipičan primer za ovo je Iran, koji je po rezervama gasa drugi, odmah posle Rusije, ali nije ni među prvih deset izvoznika.

Među prodavcima, Rusija je međutim najdominantnija, mada isporučuje samo 27 odsto globalnog gasnog izvoza. Drugi po obimu svetski proizvođač (ali i najveći globalni potrošač, sa 20 odsto) jeste Amerika, koja međutim jednu petinu svoje potrošnje mora da podmiruje uvozom.

Ovo je samo neka vrsta uvoda i okvira za temu koja je u fokusu u poslednje dve nedelje. Glavni akteri zapleta, Rusija i Ukrajina, zbog gasa su se svake godine natezale još od 1992, ali ovogodišnja kriza je, sada u to nema sumnji, mnogo ozbiljnija i komlikovanija od prethodnih.

Nekoliko faktora je tome doprinelo, a kriza je otkrila da je u zapletu mnogo slojeva, kao i da je gas samo povod, dok su suštinski razlozi mnogo dublji.

Prilično štamparske boje već je potrošeno za objašnjavanje zašto su se Rusija i Ukrajina ovoga puta sukobile na način koji im ne omogućava lak izlaz. Čini se, ipak, da je ovoga puta Rusija namerna da krizu iskoristi za dugoročnije preokretanje situacije u svoju korist.

Reč je o njenim odnosima sa Ukrajinom, odnosno ukrajinskim odnosima sa Zapadom. Iako, takođe, velika zemlja – 604.000 kvadratnih kilometara, 46 miliona stanovnika – Ukrajina je u ovom duelu ekonomski mnogo slabiji partner; nedavno je bila prinuđena da od MMF-a uzme kredit od čak 16 milijardi dolara. Politički, ona je podeljena: deo političke elite bi zemlju da čvrsto priveže uz Zapad, da uđe u NATO i tako raskine pupčanu vrpcu sa nekadašnjom maticom.

Ukrajina na Zapadu, to je, međutim, zastrašujući scenario za Rusiju. Kroz Ukrajinu, naime, prolazi gotovo sva njena infrastruktura koja je povezuje s Evropom: pored gasovoda, tu su i putevi, železničke pruge, dalekovodi. Sa NATO u Ukrajini, sa kojom deli 1.576 kilometara dugu granicu, Rusija nije ono što bi želela da bude, već strateški dramatično hendikepirana, u poziciji da se samo brani...

Zbog toga Moskva Kijevu nastoji da pošalje ubedljivu poruku: da je put na Zapad preskup i sasvim neisplativ. Dve trećine svog gasa Ukrajina povlači iz Rusije, a prihodi od ovih dana zaustavljenog gasnog tranzita za Evropu nezamenljiv su sastojak ukrajinskog budžeta, pogotovo danas, kada je njena najveća industrija, proizvodnja čelika, na teškim iskušenjima zbog drastičnog pada tražnje izazvane svetskom krizom...

Gubi i Rusija, ali mogući ishod opravdava cenu: iako su i njoj preko potrebni gasni prihodi, ona kratkoročno može bez njih: rezerve stvorene dok je nafta bila skupa dovoljne su da se pregrmi oluja (pod uslovom da globalna kriza ne traje predugo). A u Ukrajini bi u međuvremenu mogle da se unekoliko raščiste političke prilike, jer su pozicije prozapadnog šefa države sve labavije...

Šta je sa Evropom? Da li će zaboraviti i oprostiti Rusiji? Kao celina neće, ali pojedinačno mogla bi da pređe preko toga ako se uveri da je ova kriza poslednja i da sledeće godine u ovo vreme neće biti reprize. EU naime, kao blok, nema jedinstvenu energetsku politiku, ruski energetski ugovori su pravljeni sa zemljama pojedinačno, a ne sa Briselom.

Kao i posle krize letos sa Gruzijom, Rusija računa da će Evropu podeliti i politički se provući bez prevelike štete. Pukotine se već vide: Nemačka je ta koja joj je i dalje najbliža. Kancelarka Merkel doduše govori o opasnosti „gubljenja poverenja u Rusiju”, ali nastavlja svoje telefonske konsultacije i zvanične susrete sa Putinom.

Kao celina, EU je frustrirana i nemoćna. U Moskvi se to zna, pa je rešenost da se neproklamovani cilj ovoga puta postigne velika. Zbog svega toga, gasni napon bi mogao još da poraste, a ruska zima da potraje.