Војникова бресква

На обронцима Цера, где су се пре више од једног века укрштали живот и смрт, легенде још расту. Једна од њих говори о брескви што је из ровова никла – „војниковој брескви”. Историчар Зоран Тошић из Лознице забележио је казивање саборца који памти лице младог Косте и тренутак у којем је младост застала између залогаја и јуриша.

„Залежи у ров, сунце ли ти балаво… куда ћеш, оћеш главу да изгубиш… честито се ниси ни испилио…” – тако почиње сећање човека који га је „дофатио за тур и свукао у ров”. Па ипак, у истом даху додаје: „Изгрдио сам га, али ми опет некако драго, као да је моја крв…”

Лето 1914. на Церу било је изукрштано муњама артиљерије и људским гласовима. „Ноћас их потерасмо са Тројана, разбисмо њихову 21. дивизију, али јутрос се прибрали па сад они јуришају…” На положајима, испод Липових вода, ровови су „добри, дубоки, са великим грудобранима”, сечени сељачким рукама. Испред чистина и шума на стотинак метара, ту ће их сачекати митраљесци и пешадија.

У редовима се броје одсутни. „Нема нам више Јована… ни Станоја…” А највише недостаје Радосав из Лелића. „Кад засвира у двојнице да тугу одагна, да те очас врати у родни крај…” Погинуо је на Брегалници. „Умро ми је на рукама, Радосав из Лелића…”

Кад на фронту на тренутак утихне, војнички сан падне као камен. „Спустиш главу на руке… пригрлиш пушку… одмах се спава као у најтврђем сну.” Али будност пристиже на шапат. „Најопаснији су њихови извиђачи и форверци… упадају у ровове и онда ради само нож.” Наши четници, пак, „скоро сваку ноћ пред зору” пузе до непријатељских ровова, „убацују бомбе, ваде ножеве па настаје кланица”.

Уочи зоре, двојица војника из суседног рова донела су „брескве шантелије, још зелене али миришљаве”. Једна је остала у Костиној шаци. Саборац га буди и грди, као старији брат. „Слушај ти, Коста… немој данас да скачеш на сваку… кад падне команда ’За мном’, нећу да те видим испред мене…” Коста климне главом и загризе брескву.

Трен касније, у тмини шумарка проламају се пиштаљке и рафали. „Из оне шумице испред нас истрчаше плаве униформе… Аустромађари, кидишу као суманути. Наш капетан се усправи, извуче сабљу: ’За мном, јунаци!’” Коста је већ на ивици рова, корак испред свих. „Усправио се на врх рова, а онда застаде у месту и паде…”

„Џаба што сам му причао и учио га…” Јуриш се не зауставља, гоне непријатеља до Дрине. Али лице младог војника остаје као усек у памћењу. „Често сам се присећао младог Косте… нарочито кад сам пролазио кроз какав воћњак са шантелијама.”

После рата, мештани су говорили да је на месту где је Коста пао из земље изникла бресква. „Изникла из коштице, право из грла српског војника који ју је ставио у уста пред сами јуриш и у њему застала.” Назвали су је Војникова бресква. Долазили су годинама да је обиђу, оставе гранчицу, каменчић, сећање.

„Ако, нека је нешто остало од његове младости”, записано је у том казивању које је забележио Тошић. И данас, кажу, сваког августа никне понека нова садница. Као да земља, памтећи своје младе, не пристаје на ћутање.