Живи песак или први мачићи

Ненад Стојаковић, широј јавности непознат, лоше је почео као тренер Партизанових фудбалера. Изгубио је код куће од Железничара из Панчева с 3:1, мада је његов тим први дао гол.

Опредељење клуба да тим повери човеку из својих редова није лоше. Штавише, то би и требало да буде правило да се одатле узимају кадрови: како играчки, тако и тренерски. Проблем је, међутим, шта се у тој школи учи.

С Благојевићем, човеком са стране, наговештавани су ведрији дани, али је он сагорео с кестењем, које је вадио из ватре. Код њега је било неких комбинација, наслућивали су се зачеци игре и вероватно би још био командир „црно-беле” чете да није пошто-пото наметао да се игра започиње изношењем лопте из свог казненог простора додавањем.

Уместо да растерети задњу линију, чији је основни задатак да буде кадра да стигне и заустави противничку навалу, она се трошила у бесциљним додавањима ја теби, ти мени, која су само стварала збрку и панику пред сопственим голом. Бескрајна враћања лопте, од противничке корнер-линије до своје, умртвљивала су игру, омогућавала противнику да попуни сопствене редуте баш онако како је његовим ратним планом и замишљено.

Стојаковић је скрпио некако задњу линију стављањем везног играча Драгојевића на место команданта одбране, који теоријски сигурно зна шта треба да ради у тој улози, али у стварности није лако да се снађе у њој. На левог бека је поставио Абдулмалика, перспективног играча кога је, изгледа, новембарско вече са снегом пресекло, јер је, вероватно, ненавикнут на такве околности.

Партизану се посрећило да поведе. И, уместо да то буде бреша кроз коју ће свој тактички успех да прошири до капитулације противника, он се приковао за своју половину поља и безвољно и неплански чекао да противник престане да напада.

Као изговор се намећу пасје време, младост „црно-беле” екипе, пехови (уместо у противничку мрежу лопта је одмах потом ушла у Партизанову), па све до тога да тренер први пут води овакву битку и још с таквим теретом какав тренутно следује свакоме ко је на његовом месту... Али то не може да буде оправдање.

Железничар није подвио реп кад је уједен већ на почетку борбе, није оставио наду у Панчеву кад је кренуо у Хумску, где је дошао да се бори, па шта му бог да. И успео је, јер је играо онако како би се очекивало да против њега игра Партизан: нападачки, једноставно, са самопоуздањем...

„Црно-бели” су допустили Џасперу да буде сам у њиховом петерцу и изједначи, нису схватили озбиљно Гргићево очајничко, а атрактивно враћање „изгубљене лопте” пред гол, па је поред тројице домаћих играча Карикари неометан главом донео вођство, по ко зна који пут их је на спавању ухватио противник када је Гргић поставио коначан резултат. Таква несмотреност не треба да се опрашта ни у кадетима, а камоли у првом тиму Партизана. Али, његови играчи су негде усвојили такав погрешан приступ и сад плаћају цех.

Јован Милошевић је ове јесени, можда и више него што се очекивало летос, обрадовао погоцима. Могло је да их буде и више да из стопостотних шанси није пуцао по земљи, па голмани одбранили. Овога пута је поступио мудрије пребацивши чувара мреже, али није добро одмерио лоб, јер то оружје досад није користио. Угрешић, Трифуновић, Сек, па и Вукотић, треба смелије да крену у продоре. Није смак света ако им не успе, али на тим покушајима треба да науче сами шта да поправе.

И поред овог и претходних посрнућа на равном месту Партизан и даље стоји на табели много боље него што је ико могао да претпоставља уочи првенства, пошто и Црвена звезда пада тамо где ранијих сезона није. Уколико у клубу извуку поуке и  примене их могао би овај слом против Панчеваца заиста да буде Стојаковићево бацање првих мачића. У противном ће у тој води да буде превише песка, па ће и цео клуб да тоне.