Сава Гроздановић стогодишњак

Иако је био тренер Сава Гроздановић је постао стогодишњак (рођен 23. новембра 1925. у Јелашници код Ниша). То је посао у коме се кидају живци, срце мало-мало, па да препукне (од радости или туге, свеједно), живот између чекића (управа) и наковња (играчи) и нездраве климе (навијачи, јавност)...

То је његова најсвежија победа. Тријумф човека у савременом добу испуњеном обиљем невоља од којих многи за наше претке нису постојали, као што савременици не могу ни да замисле колико је тврд тренерски лебац. Али, Сава је одувек био посебан, па је то потврдио и својом дуговечношћу.

Окусио је рат (мобилисан по ослобођењу Ниша 1944), потом се с родитељима и млађом браћом (један од њих је и покојни Лазар, као селектор наше репрезентације још успешнији од њега) преселио у Београд у време када је град завидео селу због хране, на  Црвеном Крсту случајно дошао међу одбојкаше и заувек остао одбојкаш.

Истина, играо је врло кратко у Радничком 1947, а онда је схватио да може више као тренер, мада у то време није имало од кога да се учи. Одбојка се пре рата играла само у соколским друштвима, а после је још била само секција у тадашњим фискултурним друштвима.

Када је цео тим прешао у Железничар и он је. И целог живота је остао његов, мада је водио и Црвену звезду и Партизан, и сениоре и сениорке, и јуниоре и јуниорке. И свој мали клуб је довео до невероватног успеха. Постао је 1964. првак Југославије без изгубљеног сета!?

У то време је било превише посла, а премало људи, па је тренер Сава Гроздановић био и председник Збора одбојкашких судија!? И то није једини куриозитет. Свом тренеру Ивици Тринајстићу, после рата једном од наших најбољих одбојкаша, који је као стручњак направио каријеру у Италији, био је тренер. Тренирао је и своју жену Радојку, ратно сироче из загребачког сиротишта, свог млађег брата Лазара, који се није наиграо у Железничару, али је уз непопустљивог брата-тренера одлично испекао тренерски занат, па у Грчкој одбојкаша, који је касније постао председник државе (Каролос Папуљас)...

Радио је у време када стручњаци у одбојци нису били начисто да ли одбојкаш треба да буде свестран и да игра на сваком месту у тиму (у складу с ротацијом) или да се, ипак, специјализује за одређену улогу. Сава се залагао за ово друго и историја му је дала за право.

У његово време одбојка је код нас тек тражила пут до срца могућих поклоника, борила се за место на новинским ступцима... Играла се на отвореном, јер спортских дворана још није било. Мукотрпно је радио с одбојашицама за Европско првенство 1951. у Паризу и оне су се отуда вратиле с бронзом, првом медаљом у историји тог спорта код нас. Он, међутим, није тада отишао с репрезентацијом. Пасоши су се давали наменски, у иностранство се ишло само с одобрењем, а он га није добио, јер му је отац био свештеник, дакле из класе, која је сматрана за непријатељску тадашњој власти. То, међутим, није сметалао да буде мобилисан у војску, кад је требало да се доврши ослобађање земље у Другом светском рату.

Ипак, иностранство је имало пресудну улогу у његовом животу. Грци су 1960. замолили наш савез да им пошаље стручњака, који би подигао одбојку код њих. И послат је Сава Гроздановић. Био је све и свја у грчкој одбојци и постао толико утицајан да је посредовао да 1963. Стјепан Бобек дође за тренера фудбалера Панатинаикоса. Када се вратио у Београд (добио је станчић), а Панатинаикосу је у одбојци био потребан тренер, Бобек обавио је све да се Сава врати у Атину 1969.

С Панатинаикосом је низао успехе и остао му заувек веран, мада је имао веома примамљиве понуде, нарочито од његовог „вечитог ривала” Олимпијакоса. С Грцима је почео и пословно да сарађује. Опробао се у туризму и то толико успешно да је 1984, под „старе дане” (кад је отишао с тренерске клупе), отворио своју агенцију „Голден веј”, коју су наставили успешно да  воде његов син Илија и кћерка Драгана.

У тој улози је деценијама био незаобилазан домаћин нашим спортистима кад су ишли на такмичења у Грчкој. За све њих цена не само што је била нижа, него се и плаћало кад се стигне, а често и не све. После санкција, мада се мастило на Дејтонском миру још није осушило, одбојкаши су се први вратили на међународну сцену. Председник Европске одбојкашке конфедерације је био Грк Мастандреас, а у Грчкој није било човека до кога Сава није могао да отвори врата.

Из Атине је био и спортски дописник. Своја занимљива запажања о тамошњем спорту годинама је преносио и читаоцима „Политике”. Али је помно пратио и оно што се дешава код нас. На пример, док је Никола Грбић још био јуниор стављао је руку у ватру да ће да буде играч каквог свет није видео. И био је у праву, као и безброј пута до тада и после тога у одбојци, послу и, уопште, у животу.