Партизанов пут успеха

Почетак ове године у нашем спорту обележили су Партизанов фудбалски и кошаркашки клуб. Први продајом двојице играча Манчестер јунајтеду, а други још једним у низу европских успеха на терену.

Тако је права иронија да много успешнији колектив остварује нови пласман међу 16 најбољих у Европи, упркос тешкој финансијској ситуацији у виду неколико милиона евра дуга, због којег је више од два месеца блокиран текући рачун, док онај који ради на истој адреси истог тренутка еуфорично реализује трансфере вредне 17 милиона тек пошто је завршио своју неславну епизоду у другорангираном европском такмичењу, без освојеног бода, са гол разликом 1:8.

И када је принуђен да прода неког играча, кошаркашки погон то ради пажљиво водећи рачуна да терен буде у првом плану, попут ситуације из прошле године у којој је одлазак најбољег играча у табор тадашњег првака Европе озваничен месецима после уговореног посла, пред крај сезоне, када су иза остала три такмичења. С друге стране, у фудбалском клубу тешко да могу да кажу како свакодневне приче о милионима током другог дела јесење полусезоне нису оставиле последице на екипу, која је управо у том периоду, осим на европској, доживела серију посртања и на домаћој сцени.

Поређења...

Подухвати Партизанових кошаркаша, који су у Топ 16 стигли срушивши више десетина пута скупљи тим европског шампиона, од непроцењивог су значаја и за клуб и за српску кошарку, којој су дали замајац и у години у којој се од репрезентације, састављене махом од садашњих и бивших играча „црно-белих”, очекује да се најзад врати у европски врх.

Партизанов и у историјском смислу истакнутији клуб, продао је летос само оно што је морао, као што ће то извесно урадити и на крају ове сезоне. Али, неизбежни растанци са тројком сениорских репрезентативаца Тепићем, Величковићем и Трипковићем, у последњем термину у којем клуб може да заради на њиховим одласцима, доћи ће тек пошто су они дали много у Партизановом дресу.

Садашња генерација Партизана, са више људи као истим нуклеусом током година, прва је у историји клуба која је три године заредом стигла у другу половину најјачег европског такмичења. Овога пута, њен међународни резултат јесте печат једне изузетне класе кошаркаша, чије ће се перјанице тако и разићи онако како су највећи део времена провеле заједно, у атмосфери европских победа и пуног „Пионира”, у којем ће ове године бити одигране још најмање три, а највише пет утакмица Евролиге.

Да би и ову сезону окрунили, биће потребан и неки трофеј, рекли бисмо пре домаћа титула, него пехар регионалног такмичења, без обзира на то што НЛБ лига доноси много више бодова. Осми узастопни тријумф у домаћим оквирима важнији је и навијачима, уосталом наша лига добија првака два месеца касније, као завршна светковина сезоне.

И пре ове сезоне, за Партизан се причало да је слабији него лане, због одлазака неколико кошаркаша. Али, и дан-данас је раширено мишљење код присталица „црно-белих”, да она генерација која је 1992. освојила европску титулу није била боља од оне, мање успешне, из 1988. године. Одговор на питање докле може овај „црно-бели” тим можда и јесте негде између актуелних порука из клуба да се само без обавеза може до нових успеха, и оног ранијег закључка тренера Душка Вујошевића, на клупи и пре 20 година, да би екипа од пре две деценије вероватно постигла више да се није задовољила урађеним у првом, лигашком делу ондашњег Купа шампиона.

Квалитети...

Партизан ове сезоне у Евролиги игра још боље него што је то био случај у истом периоду прошле, ослоњен на више играча, предвођених Миленком Тепићем („Успех је велики али је прошлост, глупо је правити еуфорију”), којег су из Евролиге, дан пре него што се одлучивало да ли ће Партизан у Топ 16, ставили у центар плаката који је најављивао жреб нових група... Оно што може да охрабри оптимисте јесте да више појединаца има способности и простора за веће улоге. Колико у Партизану још има резерве говори рецимо податак да је један од најбољих Новица Величковић („Пробили смо прву границу, сада нападамо другу”), уградивши себе у колектив на утакмици против ЦСКА у Москви, завршио меч са негативним статистичким индексом корисности „минус један”.

Највећи помак остварен је у одбрани, тренутно трећој у читавој Евролиги, после одбрана ЦСКА и Барселоне (у првом кругу прошле сезоне 13.). Као никада пре, Партизан је удвостручио број играча са врхунским дефанзивним карактеристикама. Придодао је двојицу пре свих 229 сантиметара високом Вранешу („У Москви смо показали колико можемо”) који је никад бољи у каријери и капитену Божићу („Ова екипа може још боље”), носиоцу духа „нема повлачења, нема предаје”, захваљујући којем је Партизан у десет утакмица Евролиге укупно надокнадио више од 100 поена вођства противника. Сада су ту и Габонац Лазми („Ово је сјајан тим одличних момака”), који је дошао из Америке са репутацијом одличног блокера и тренутно је трећи у Евролиги по броју „рампи” и откровење Јан Весели („Из Партизана идем у НБА”), 18-годишњи Чех са висином центра (211) и брзином бека, непрелазан на позицији крила, где најбољи противнички играчи не могу да прођу ни преко ни поред њега. Ово је генерално најмлађи тим Партизана ове деценије, па никоме ни не мањка агресивност.

Тренер Душко Вујошевић, чија појава делује још ауторитативније откако су се прошле године у нашу игру под обручима вратили Душан Ивковић и Светислав Пешић, труди се да заслуге буду приписане играчима. Али, Партизанов стратег јесте апсолутни херој навијача, и на њему је у Топ 16 додатни терет, да заједно са својим изабраницима избегне расправе са судијама, које би лако довеле до реакције „Гробара”. Јер, Партизан је под Евролигином претњом суспензије „Пионира” после утакмице на којој је судија из Италије погођен новчићем у главу.

Жреб група Топ 16 је прекосутра, али причи о томе кога би требало избећи нема много места, после победе над ЦСКА која је одвела директно у други круг Евролиге, оставивши без значаја све калкулације уочи меча у Москви...