Partizanov put uspeha

Početak ove godine u našem sportu obeležili su Partizanov fudbalski i košarkaški klub. Prvi prodajom dvojice igrača Mančester junajtedu, a drugi još jednim u nizu evropskih uspeha na terenu.

Tako je prava ironija da mnogo uspešniji kolektiv ostvaruje novi plasman među 16 najboljih u Evropi, uprkos teškoj finansijskoj situaciji u vidu nekoliko miliona evra duga, zbog kojeg je više od dva meseca blokiran tekući račun, dok onaj koji radi na istoj adresi istog trenutka euforično realizuje transfere vredne 17 miliona tek pošto je završio svoju neslavnu epizodu u drugorangiranom evropskom takmičenju, bez osvojenog boda, sa gol razlikom 1:8.

I kada je prinuđen da proda nekog igrača, košarkaški pogon to radi pažljivo vodeći računa da teren bude u prvom planu, poput situacije iz prošle godine u kojoj je odlazak najboljeg igrača u tabor tadašnjeg prvaka Evrope ozvaničen mesecima posle ugovorenog posla, pred kraj sezone, kada su iza ostala tri takmičenja. S druge strane, u fudbalskom klubu teško da mogu da kažu kako svakodnevne priče o milionima tokom drugog dela jesenje polusezone nisu ostavile posledice na ekipu, koja je upravo u tom periodu, osim na evropskoj, doživela seriju posrtanja i na domaćoj sceni.

Poređenja...

Poduhvati Partizanovih košarkaša, koji su u Top 16 stigli srušivši više desetina puta skuplji tim evropskog šampiona, od neprocenjivog su značaja i za klub i za srpsku košarku, kojoj su dali zamajac i u godini u kojoj se od reprezentacije, sastavljene mahom od sadašnjih i bivših igrača „crno-belih”, očekuje da se najzad vrati u evropski vrh.

Partizanov i u istorijskom smislu istaknutiji klub, prodao je letos samo ono što je morao, kao što će to izvesno uraditi i na kraju ove sezone. Ali, neizbežni rastanci sa trojkom seniorskih reprezentativaca Tepićem, Veličkovićem i Tripkovićem, u poslednjem terminu u kojem klub može da zaradi na njihovim odlascima, doći će tek pošto su oni dali mnogo u Partizanovom dresu.

Sadašnja generacija Partizana, sa više ljudi kao istim nukleusom tokom godina, prva je u istoriji kluba koja je tri godine zaredom stigla u drugu polovinu najjačeg evropskog takmičenja. Ovoga puta, njen međunarodni rezultat jeste pečat jedne izuzetne klase košarkaša, čije će se perjanice tako i razići onako kako su najveći deo vremena provele zajedno, u atmosferi evropskih pobeda i punog „Pionira”, u kojem će ove godine biti odigrane još najmanje tri, a najviše pet utakmica Evrolige.

Da bi i ovu sezonu okrunili, biće potreban i neki trofej, rekli bismo pre domaća titula, nego pehar regionalnog takmičenja, bez obzira na to što NLB liga donosi mnogo više bodova. Osmi uzastopni trijumf u domaćim okvirima važniji je i navijačima, uostalom naša liga dobija prvaka dva meseca kasnije, kao završna svetkovina sezone.

I pre ove sezone, za Partizan se pričalo da je slabiji nego lane, zbog odlazaka nekoliko košarkaša. Ali, i dan-danas je rašireno mišljenje kod pristalica „crno-belih”, da ona generacija koja je 1992. osvojila evropsku titulu nije bila bolja od one, manje uspešne, iz 1988. godine. Odgovor na pitanje dokle može ovaj „crno-beli” tim možda i jeste negde između aktuelnih poruka iz kluba da se samo bez obaveza može do novih uspeha, i onog ranijeg zaključka trenera Duška Vujoševića, na klupi i pre 20 godina, da bi ekipa od pre dve decenije verovatno postigla više da se nije zadovoljila urađenim u prvom, ligaškom delu ondašnjeg Kupa šampiona.

Kvaliteti...

Partizan ove sezone u Evroligi igra još bolje nego što je to bio slučaj u istom periodu prošle, oslonjen na više igrača, predvođenih Milenkom Tepićem („Uspeh je veliki ali je prošlost, glupo je praviti euforiju”), kojeg su iz Evrolige, dan pre nego što se odlučivalo da li će Partizan u Top 16, stavili u centar plakata koji je najavljivao žreb novih grupa... Ono što može da ohrabri optimiste jeste da više pojedinaca ima sposobnosti i prostora za veće uloge. Koliko u Partizanu još ima rezerve govori recimo podatak da je jedan od najboljih Novica Veličković („Probili smo prvu granicu, sada napadamo drugu”), ugradivši sebe u kolektiv na utakmici protiv CSKA u Moskvi, završio meč sa negativnim statističkim indeksom korisnosti „minus jedan”.

Najveći pomak ostvaren je u odbrani, trenutno trećoj u čitavoj Evroligi, posle odbrana CSKA i Barselone (u prvom krugu prošle sezone 13.). Kao nikada pre, Partizan je udvostručio broj igrača sa vrhunskim defanzivnim karakteristikama. Pridodao je dvojicu pre svih 229 santimetara visokom Vranešu („U Moskvi smo pokazali koliko možemo”) koji je nikad bolji u karijeri i kapitenu Božiću („Ova ekipa može još bolje”), nosiocu duha „nema povlačenja, nema predaje”, zahvaljujući kojem je Partizan u deset utakmica Evrolige ukupno nadoknadio više od 100 poena vođstva protivnika. Sada su tu i Gabonac Lazmi („Ovo je sjajan tim odličnih momaka”), koji je došao iz Amerike sa reputacijom odličnog blokera i trenutno je treći u Evroligi po broju „rampi” i otkrovenje Jan Veseli („Iz Partizana idem u NBA”), 18-godišnji Čeh sa visinom centra (211) i brzinom beka, neprelazan na poziciji krila, gde najbolji protivnički igrači ne mogu da prođu ni preko ni pored njega. Ovo je generalno najmlađi tim Partizana ove decenije, pa nikome ni ne manjka agresivnost.

Trener Duško Vujošević, čija pojava deluje još autoritativnije otkako su se prošle godine u našu igru pod obručima vratili Dušan Ivković i Svetislav Pešić, trudi se da zasluge budu pripisane igračima. Ali, Partizanov strateg jeste apsolutni heroj navijača, i na njemu je u Top 16 dodatni teret, da zajedno sa svojim izabranicima izbegne rasprave sa sudijama, koje bi lako dovele do reakcije „Grobara”. Jer, Partizan je pod Evroliginom pretnjom suspenzije „Pionira” posle utakmice na kojoj je sudija iz Italije pogođen novčićem u glavu.

Žreb grupa Top 16 je prekosutra, ali priči o tome koga bi trebalo izbeći nema mnogo mesta, posle pobede nad CSKA koja je odvela direktno u drugi krug Evrolige, ostavivši bez značaja sve kalkulacije uoči meča u Moskvi...