"Српска кафана" на великој муци

"Српска кафана", један од симбола Београда, место у коме су дане и ноћи проводили великани српског глумишта попут Зорана Радмиловића и Слободана Алигрудића, од октобра 2006. до маја ове године налазила се у закупу Стојана Стојчића, уметника и архитекте, и управо у том периоду одиграо се "мистериозни нестанак" бакарних столица и ципеле Слободана Алигрудића и Зорана Радмиловића. Радмиловићев портрет, који је красио зидове кафане, такође је нестао и до данашњег дана није пронађен.

Прича о столицама и ципелама ипак је разрешена и оне ће ускоро бити враћене у кафану. Према речима Марка Илића, новог менаџера "Српске кафане", ове скулптуре, које су представљале уметничко дело и симбол ресторана, намеравао је да уклони дотадашњи закупац Стојчић.

– Он је ствари посвећене нашим глумачким великанима најпре склонио у подрум са замрзивачима и столом за транжирање меса, а намеравао је да их баци у ђубре. Срећом, кувар који је познавао проф. др Драгана Ранђеловића, вајара који је израдио бакарне столице и стопе, обавестио га је о Стојчићевим намерама – казује Илић.

Аутор скулптура брже-боље је дошао у кафану, како би своја уметничка дела однео на сигурно место – у своју кућу. Она су још тамо, а менаџер ресторана се нада да ће се за десетак дана поново наћи у овом ресторану.

– Када бронзане скулптуре буду враћене у "Српску кафану", планирамо да организујемо прославу и да на тај начин поново представимо нашу кућу у позитивном светлу – каже Илић.

Међутим, судбина портрета Зорана Радмиловића остаје неразјашњена. Нико не зна где се он налази. Од када је постављен за менаџера, Илић је покренуо иницијативу да се сви нестали предмети врате ресторану.

– Драго ми је што сам успео да спасим лустере које је Стојчић такође намеравао да уништи. Успео сам да их "трампим" за музички стуб који је тај човек овде заборавио – вели Илић.

Сукоб између "Мадере" као власника "Српске кафане" и Стојана Стојчића још није разрешен. Наиме, бивши закупац тврди да је одатле незаконито избачен, тако што су људи из "Мадере" 1. маја обили врата кафане и заменили браву, да би га на тај начин избацили.

– Све док се ово место налази под контролом "Мадере" оно неће бити градски бренд већ ће наставити да пропада. За време комунизма "Српска кафана" је могла да буде симбол Београда, али то време је прошло и конобари из тог периода који још тамо раде само су срозали ниво објекта – тврди Стојчић.

Он каже да је против "Мадере" покренуо спор и изражава наду да ће поново управљати кафаном, већ до краја ове године.

– За седам месеци, колико сам држао кафану, уложио сам у њу 100 хиљада евра, а осим закупнине од 2.000 евра, "Мадери" сам морао да плаћам рекет у износу од 500 хиљада динара. Тужио сам их за коришћење мог имена у рекламне сврхе и тражио обештећење у износу од пет милиона динара – објашњава Стојчић.

Иако га оптужују да је намеравао да, поред уклањања бронзаних скулптура, кафани потпуно измени стари изглед, он такве оптужбе уопште не негира. Напротив, сматра да му је као уметнику дозвољено да промени амбијент.

– Питање је да ли те столице и ципеле заиста имају било какав уметнички значај. По мом мишљењу, оне изгледају веома морбидно, а цела идеја њиховог постављања у ресторан је толико глупа и накарадна да нико од гостију није хтео да седи три стола поред њих – истиче Стојчић.

Када поврати право на управљање кафаном, Стојчић намерава да "спорне" предмете остави у сали за ручавање, али не за столом, како је то до сада било, већ ће бити постављени на посебно место. Осим тога, он жели да настави са организовањем књижевних вечери и културно-уметничког програма у коме су до 1. маја учествовали чланови Савеза драмских уметника и познати певачи попут Луиса и Маје Николић. У том периоду Стојчић је био уредник програма ресторана, а његова ћерка Ивана Стојчић директор "Српске кафане."

– Мене такође оптужују да сам украо четири лустера. То није тачно. Када седите испод њих, имате утисак да ће вам пасти на главу. Због тога сам их претворио у столове за којима су гости седели, и то је дало нови имиџ кафани – каже Стојчић.

Много је још оптужби на рачун овог уметника. Постоје приче да је, док је био закупац "Српске кафане", искоришћавао студенте глуме са којима је сарађивао тако што их је, у склопу наводних припрема за улогу конобара и конобарица, запослио у ресторану да услужују госте.

– Ни то није тачно. Студенти су помагали у вези са побољшањем имиџа кафане тако што су свега седам дана били обучени у српску народну ношњу и за то су били плаћени – објашњава Стојчић.

Прича о једној од најпознатијих угоститељских установа у Београду овде се не завршава. Покренута је иницијатива за приватизацију "Српске кафане", али се још чека одговор општине Стари град. Остаје и отворено питање ко ће управљати објектом првог дана Нове године када се приређује "Улица отвореног срца" по којој су како кафана тако и Београд препознатљиви већ деценијама.

Овај ресторан у власништву је угоститељског предузећа "Мадера", које је до почетка века поседовало двадесетак објеката широм града, међу којима је најпознатији био ресторан на Ташмајдану. Данас се ресторан "Мадера" налази у приватном власништву и из ранијег периода задржао је само име. С друге стране УП "Мадера" наставило је да послује, иако су многи објекти дати у закуп, па су тако некада чувене градске кафане преко ноћи постале коцкарнице и кладионице. "Српска кафана" је, међутим, задржала стари изглед и намену. Одолела је времену и покушајима претварања у још једну у низу банака, казина или продавница.