Брига о културном наслеђу

– Монографију „Саборни храм Свете Тројице у Врању” приредио сам са још двоје млађих колега, Иреном Зарић и Вуком Даутовићем, и она доноси приказ једног репрезентативног православног храма насталог у Османској империји, који је до сада био недовољно истражен. Цркву је подигла тајфа (уметничка радионица) породице Дамјанових, а изузетан иконостас је насликао Дичо Зограф. Време ће показати колико ће ова монографија бити коришћена што ће истовремено говорити и о њеном квалитету.

Ово су речи др Ненада Макуљевића, доцента на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду, потврђеног истраживача српске визуелне културе који је учествовао у припреми монографије „Саборни храм Свете Тројице у Врању”. Макуљевић је познат и по књигама „Црквена уметност у краљевини Србији (1882-1914)”, посвећеној визуелној култури Србије 19. века и објављеној прошле године, и „Уметност и национална идеја” (2006). Са др Макуљевићем разговарамо у његовом кабинету препуном књига о новој монографији која је недавно представљена јавности.

У Вашој посвећености српској визуелној култури посебно сте окренути 19. веку. Шта Вам је било провокативно и недовољно осветљено да одлучите да истражујете баш тај период?

Рекао бих да је 19. век један од најсложенијих периода јер у њему, паралелно, егзистира више културних модела. То је време када је српска култура доживела велики успон, а обухватала је средњоевропско и балканско подручје. Дуго година је 19. век био негативно сагледаван. Тим пре су савремена истраживања узбудљивија, јер откривају многе, до сада непознате, чињенице, велико културно богатство настало у овом периоду и различите системе настанка и функционисања визуелне културе. Уметност је настајала у оквирима изградње националног, државног, династичког, политичког верског и приватног идентитета. Комплексност српске уметности у 19. веку потврђује њен високи квалитет и њене европске оквире.

Зашто је 19. век био недовољно истражен?

Ми имамо лепу традицију истраживања 19. века и истраживаче који су допринели да се идентификују бројна дела и утврде биографије појединих уметника. Ипак, околности у којима су се истраживања одвијала биле су неповољне. Био је доминантан дијалектички поглед на прошлост, па се сматрало да све што је настало на подручју Србије провинцијално, а посебно се тако сагледавала црквена уметност. Вероватно и из идеолошких разлога, у време комунизма, није се много говорило о политичкој уметности, поготово не о визуелизацији владарске пропаганде династија Обреновић и Карађорђевић. Променом методолошких погледа, сагледавањем визуелне културе у контексту њеног настанка и функционисања, долази се до другачије слике. Открива се велики друштвени значај српске уметности у том периоду, као и да је била усклађена са токовима европске и балканске културе 19. века. Динамичан политички живот у времену од 1804. до 1914, утицао је да настане веома комплексна српска политичка уметност, изузетна и у европским оквирима.

Наводите да бројни православни храмови овог периода нису препознати код надлежних служби. На које храмове тачно мислите, и у каквом је стању српско културно наслеђе ван граница Србије?

Не постоји добра документација српског културног наслеђа 19. века. То значи да ми немамо добре датотеке, фототеке, и да архивска грађа није у потпуности проучена. Пред истраживачима је напоран рад на откривању и поновном читању извора. У нашој култури се пословинису обављали на систематичан начин. Зато ни уметничко наслеђе настало у оквирима српских православних храмова током 19. века није детаљно евидентирано. Оно, нажалост, најчешће није предмет интересовања надлежних служби заштите културних добара. То значи да ремек-дела српске црквене уметности и културе још увек нису у процесу заштите, а што би било значајно за очување њихових ентеријера, иконостаса и архитектуре. То се односи и на многе цркве у малим местима које можемо да истакнемо по значају попут храмова у Лапову где је иконостас сликао Пашко Вучетић, у Великом Градишту где је иконостас насликао Настас Стефановић или у Глоговици где је иконостас дело Милана Миловановића.

Шта сте себи одредили као задатак у наредном периоду?

Усмерен сам на проучавање визуелне културе Балкана у новом веку. Ново балканско уметничко наслеђе се у различитим срединама парцијално изучава. Сматрам да уметност у овој области мора да се проучава на начин који повезује културе и открива њихово међусобно прожимање. Поготову што је уметничко наслеђе Балкана некада развијано у једном културном амбијенту, који су у великој мери одређивали географски предуслови и вишевековно присуство Османске империје.

-----------------------------------------------------------

Најгоре је на подручју Косова и Метохије

Какво је стање са културним благом ван Србије?

– Свакако је најгоре на подручју Косова и Метохије. А културно благо ван Србије је у посебно тешкој ситуацији. Ни пре ратних дешавања није добро евидентирано српско црквено наслеђе настало током 19. века. Оно се континуирано уништава и нестаје, а ми често немамо ни примарну фотодокументацију. Значај ових храмова надилази област историје уметности. Цркве и гробља су једина сведочанства историјског присуства српског народа на том простору.