Briga o kulturnom nasleđu

– Monografiju „Saborni hram Svete Trojice u Vranju” priredio sam sa još dvoje mlađih kolega, Irenom Zarić i Vukom Dautovićem, i ona donosi prikaz jednog reprezentativnog pravoslavnog hrama nastalog u Osmanskoj imperiji, koji je do sada bio nedovoljno istražen. Crkvu je podigla tajfa (umetnička radionica) porodice Damjanovih, a izuzetan ikonostas je naslikao Dičo Zograf. Vreme će pokazati koliko će ova monografija biti korišćena što će istovremeno govoriti i o njenom kvalitetu.

Ovo su reči dr Nenada Makuljevića, docenta na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, potvrđenog istraživača srpske vizuelne kulture koji je učestvovao u pripremi monografije „Saborni hram Svete Trojice u Vranju”. Makuljević je poznat i po knjigama „Crkvena umetnost u kraljevini Srbiji (1882-1914)”, posvećenoj vizuelnoj kulturi Srbije 19. veka i objavljenoj prošle godine, i „Umetnost i nacionalna ideja” (2006). Sa dr Makuljevićem razgovaramo u njegovom kabinetu prepunom knjiga o novoj monografiji koja je nedavno predstavljena javnosti.

U Vašoj posvećenosti srpskoj vizuelnoj kulturi posebno ste okrenuti 19. veku. Šta Vam je bilo provokativno i nedovoljno osvetljeno da odlučite da istražujete baš taj period?

Rekao bih da je 19. vek jedan od najsloženijih perioda jer u njemu, paralelno, egzistira više kulturnih modela. To je vreme kada je srpska kultura doživela veliki uspon, a obuhvatala je srednjoevropsko i balkansko područje. Dugo godina je 19. vek bio negativno sagledavan. Tim pre su savremena istraživanja uzbudljivija, jer otkrivaju mnoge, do sada nepoznate, činjenice, veliko kulturno bogatstvo nastalo u ovom periodu i različite sisteme nastanka i funkcionisanja vizuelne kulture. Umetnost je nastajala u okvirima izgradnje nacionalnog, državnog, dinastičkog, političkog verskog i privatnog identiteta. Kompleksnost srpske umetnosti u 19. veku potvrđuje njen visoki kvalitet i njene evropske okvire.

Zašto je 19. vek bio nedovoljno istražen?

Mi imamo lepu tradiciju istraživanja 19. veka i istraživače koji su doprineli da se identifikuju brojna dela i utvrde biografije pojedinih umetnika. Ipak, okolnosti u kojima su se istraživanja odvijala bile su nepovoljne. Bio je dominantan dijalektički pogled na prošlost, pa se smatralo da sve što je nastalo na području Srbije provincijalno, a posebno se tako sagledavala crkvena umetnost. Verovatno i iz ideoloških razloga, u vreme komunizma, nije se mnogo govorilo o političkoj umetnosti, pogotovo ne o vizuelizaciji vladarske propagande dinastija Obrenović i Karađorđević. Promenom metodoloških pogleda, sagledavanjem vizuelne kulture u kontekstu njenog nastanka i funkcionisanja, dolazi se do drugačije slike. Otkriva se veliki društveni značaj srpske umetnosti u tom periodu, kao i da je bila usklađena sa tokovima evropske i balkanske kulture 19. veka. Dinamičan politički život u vremenu od 1804. do 1914, uticao je da nastane veoma kompleksna srpska politička umetnost, izuzetna i u evropskim okvirima.

Navodite da brojni pravoslavni hramovi ovog perioda nisu prepoznati kod nadležnih službi. Na koje hramove tačno mislite, i u kakvom je stanju srpsko kulturno nasleđe van granica Srbije?

Ne postoji dobra dokumentacija srpskog kulturnog nasleđa 19. veka. To znači da mi nemamo dobre datoteke, fototeke, i da arhivska građa nije u potpunosti proučena. Pred istraživačima je naporan rad na otkrivanju i ponovnom čitanju izvora. U našoj kulturi se poslovinisu obavljali na sistematičan način. Zato ni umetničko nasleđe nastalo u okvirima srpskih pravoslavnih hramova tokom 19. veka nije detaljno evidentirano. Ono, nažalost, najčešće nije predmet interesovanja nadležnih službi zaštite kulturnih dobara. To znači da remek-dela srpske crkvene umetnosti i kulture još uvek nisu u procesu zaštite, a što bi bilo značajno za očuvanje njihovih enterijera, ikonostasa i arhitekture. To se odnosi i na mnoge crkve u malim mestima koje možemo da istaknemo po značaju poput hramova u Lapovu gde je ikonostas slikao Paško Vučetić, u Velikom Gradištu gde je ikonostas naslikao Nastas Stefanović ili u Glogovici gde je ikonostas delo Milana Milovanovića.

Šta ste sebi odredili kao zadatak u narednom periodu?

Usmeren sam na proučavanje vizuelne kulture Balkana u novom veku. Novo balkansko umetničko nasleđe se u različitim sredinama parcijalno izučava. Smatram da umetnost u ovoj oblasti mora da se proučava na način koji povezuje kulture i otkriva njihovo međusobno prožimanje. Pogotovu što je umetničko nasleđe Balkana nekada razvijano u jednom kulturnom ambijentu, koji su u velikoj meri određivali geografski preduslovi i viševekovno prisustvo Osmanske imperije.

-----------------------------------------------------------

Najgore je na području Kosova i Metohije

Kakvo je stanje sa kulturnim blagom van Srbije?

– Svakako je najgore na području Kosova i Metohije. A kulturno blago van Srbije je u posebno teškoj situaciji. Ni pre ratnih dešavanja nije dobro evidentirano srpsko crkveno nasleđe nastalo tokom 19. veka. Ono se kontinuirano uništava i nestaje, a mi često nemamo ni primarnu fotodokumentaciju. Značaj ovih hramova nadilazi oblast istorije umetnosti. Crkve i groblja su jedina svedočanstva istorijskog prisustva srpskog naroda na tom prostoru.