Век и по од Херцеговачког устанка

С обзиром на то да се навршило 150 година од Херцеговачког устанка (1875–1878), тзв. Невесињске пушке, а живимо у смутном времену кад се сазнаје историја тог доба, намеће се питање како је неко из тог народа претекао и остао жив налазећи се под насилничким турским јармом, да би наводно дочекао „слободу” под аустријским режимом, ништа лакшим, „датим” Берлинским конгресом 1878. године. Мукотрпну борбу Херцеговаца околна скромна помоћ није ублажавала, јер су аге и бегови палиле камене домове и односили све што су могли, убијајући у охолости мало и велико, остављајући за собом згаришта, а српски живаљ протеран је у планине или преко границе Отоманског царства.

Сви Херцеговци који су могли (или имали) да носе острагуше и криве сабље у јуначким рукама одупирали су се осионим зулумћарима. Остао је запамћен бој на Вучјем долу, где су „по турском казивању у овој бици имали 2.000–4.000 погинулих. Осим тога 148 официра, седам мајора, три потпуковника, два пуковника, двојицу паша, а и сам командант турске војске Муктар-паша је био рањен”, записао је у својој књизи „Протокол народа зубачког баталеона” Рајко Пантов Вукашиновић.

Како је био тежак живот херцеговачког народа види се из овог детаља „Изјаве представника херцеговачких избјеглица дате у општинском уреду у Херцег Новом 22. марта 1877. године”:

„Ради тога ми смо опет дошли молити да би се за нас постарало, јер немамо никад ништа, чељад нам је попала од глади, ђеца наша пиште гладна, од муке бјежимо из кућах да не гледамо јадну ђецу, ниђе ништа не можемо добити, сељани наши не могу нас више издржавати, јер немају чиме да преране ни себе, зато молимо да нам се пружи кора љеба, јер помресмо од глади...”

Рајко Вукашиновић је у својој хроници бројним документима, писмима главара, сачувао од заборава напаћени херцеговачки народ, који је, иако десеткован, преживео трогодишње ратовање, гињење и паћење,

Мало се зна да су Херцеговци у годинама око средине 19. века, подстакнути Карађорђевим устанком, дизали више буна и устанака гинући јуначки за слободу, коју им велике силе у Берлину 1878. ускратише.

Дирљив је тренутак разоружања херцеговачке војске, наводно након мира, 29. септембра 1878. године 6.750 челичних ратника на тражење сила „сваки војник нека добро своју велику пушку очисти и преда”. Вукашиновић написа: „Кад чуше они храбри витезови да морају предати оружје, сви остадоше као поражени и зачу се неки страшни жубор, тад командир Невесињског батаљона Бошко Гузина рече: „Господо, за јединог бога та ми смо се ево три године борили с Турцима и гинули за образ и поштење, а ви сада да нам дижете оружје, једино наше добро. Познато је какве смо муке и невоље претрпјели, колико крви пролили!

Сваки од нас изгубио је неко брата, неко оца, неко сина, а сви смо упропастили своје имање и остали без куће и кућишта, једино што нам до сада остаде част и свјетао образ међу браћом, немојте нам саде, господо, у ово дирати.”

Острагуше су предате, а часни борци муком умукоше.

Ово су неки детаљи о јуначкој борби Херцеговаца за слободу за коју су нештедимице гинули, од Луке Вукаловића, Мића Љубибратића, преко попа Богдана Зимоњића, Пера Радовића, Ивана Мусића, Лазара Сочице, Тривка Вукаловића… уз лично учешће попова, а нарочито храбрих архимандрита с крстом, мачем и пером у руци Јевстатија Дучића, Јанићија Памучине, Леонтија Радуловића, Серафима Перовића, академика Нићифора Дучића, војводе Милентија Перовића...

А кад је требало спустити алај-барјак Невесињског батаљона, наступи хамлетовски тренутак, јер се огласи барјактар Јовица Лукин Зиројевић:

„Војводо, као што знате, овај ми је алај-барјак подарио свијетли господар из својих руку на Црном куку, кад је оно била на окупу сва црногорска и херцеговачка војска пред полазак на војну. Господар ми рече, јуначе, ево ти алај-барјак, носи га поштено и не дај га другоме, док у теби живо срце куца. До данас ја сам га поштено носио по свијем бојиштима у Херцеговини, многа су моја браћа око њега пала, потоком се крви пролило да се очува она висока част овог алај-барјака, па се у славу бога и очувала, и ако је данас многа невесињска мајка у црно завијена, па је ли право и поштено, да га ја данас мирно у туђе руке предам? О, не, ја га не смијем предати, јер би ме мртве кости онијех соколова, што око њега изгибоше, проклињале, ако га баш морам данас дати, то ћу га само у Петровића руке дати.”

Сенатор Блажо Петровић узе му барјак из руку и предаде га окупаторима!

Заслужили су потомци, а и други, херцеговачких прегалаца да се подсете на своје знане и незнане претке који су пре век и по гинули за свету слободу и људски живот.

Јован Вуковић,

Нова Пазова