Шест месеци међу Србима

„Први пут сам Србе срела у трамвају и била одушевљена како једино они уступају место женама, а мени су се увек обраћали са ’сестро, изволите’… И кад год смо угледале шајкачу српског војника, то нам је говорило да имамо браћу и заштитнике јунаке...”, пише Стела Мајл Френклин, која је заједно са великим бројем жена и девојака била ангажована у шкотским медицинским мисијама у Србији, током Првог светског рата.

Касније једна од најпознатијих књижевница и феминисткиња Аустралије, испуњена утисцима из времена проведеног у Србији, ниже импресије о српским војницима и бележи их у књизи, својеврсном дневнику „Шест месеци међу Србима”. По оцени многих истраживача, нико ни пре, ни после, није „тако топло и искрено” писао о Србима као што је то учинила Стела, од јула 1917. до фебруара 1918. куварица и неговатељица при „Болници шкотских жена” у Србији.

„Војислав, блед и изнурен маларијом казивао ми је да их је мајка послала петорицу у рат и ако буде среће, вратиће се четворица… Милан је био шофер и рођени џентлмен, леп, уредан, са дивним манирима. Осмехом је разоружавао и свака ’сестра’ би се осећала као грофица када би је поздравио… Поднаредник Миша Радоичић је светиљком сачекивао своје ’сестре’ кад би се враћале возом из Солуна, где су проводиле слободно вече једном недељно. Ја сам се осећала као принцеза под његовом достојанственом заштитом... Имала сам срећу да ми је шеф био пуковник Чедомир Ђорђевић, хирург. Био је веома љубазан, приступачан, као и сви Срби, често смо разговарали на неколико језика. Позвао ме је на славу, Аранђеловдан, после рата...”, тек су цртице написа једне жене из групе од 1.500 Аустралијанаца и Новозеланђана, који су се борили, раме уз раме са српским војницима у Великом рату, док је истовремено на Србији далеком континенту трајала једна другачија борба.

Тако је остало упамћено и како су српски пријатељи из Аустралије здушно помагали успешно вођеним акцијама прикупљања помоћи, најпре у Бризбејну, а затим и у другим местима, те је само у једној сакупљено више од 6.000 фунти. Истовремено, пут далеке, мале земље на Балкану, у помоћ српској војсци на Солунском фронту, кренуле су жене и младе девојке, попут Кристин Ерике (Стром) Бонвик, Дорис Етел Секстон, Елси Џин Дејлијел, Лоре Маргарет (Фаулер) Хоуп, Мери Клементине Де Гарис, Мери Кетрин Моли Колман, Олив Меј Келсо Кинг, др Лилијен Купер, Мери Бедфорд... Предводила их је чувена др Агнес Бенет на челу болнице која је толико допринела опоравку српских војника и добровољаца на ивици смрти да је октобра 1916. сам врховни командант српске војске, престолонаследник Александар лично исказао захвалност др Бенет.

Чврсте намере да буде од користи, Стела је прешла пут до Енглеске, преко Француске до Италије, где се укрцала на транспорт трупе за Солун, као само једна од три жене међу 3.000 мушкараца на броду. Неколико сати по доласку Френклинова наставља пут Острова у Македонији, где се придружује својој јединици, пољској болници са 200 кревета, подршци српској војсци као станица за пријем рањеника. Одмах се прихвата помоћи у кухињи и као болничарка задужена за залихе.

„Бринула сам се о одећи и постељини и делила завоје. Предаха нисмо имали – један слободан дан сваког месеца, пола дана слободно недељно и тек неколико сати одмора дневно... Срби који су преживели повлачење преко Албаније и Црне Горе, прогнани, уморни од рата, обесхрабрени људи, били су уништени маларијом и туберкулозом и одсечени од нормалног окружења. И њих и болничко особље нападали су муве, буве, комарци, осе и змије, а зими су патили од промрзлина”, оставила је сведочанство.

Не штедећи се ни тренутка, Стела Марија Сара, позната као Мајл Френклин, на крају је морала да напусти фронт. Почетком 1918. повлачи се из војне болнице и враћа у Лондон, где пати од вишеструких напада маларије, последица времена проведеног у Македонији, али у својим писмима пише: „Моје срце је још у болници међу Србима, који су ме задужили пажњом и захвалношћу за оно што сам им пружила.”