Председнички избори

Живот у солитеру је специфична ствар и умногоме функционише по принципу "вертикалног села", где свако о свакоме све зна. Ако ли не зна, сазнаће, по сваку цену. A ако и не сазна, измислиће, нема друге.
Као такав, солитер је персонификација државе и на свом микроплану болује истоветне бољке своје макропосестриме.

Највећа, најтежа и непреболна свакако је она – изборна. С тим што су председнички, парламентарни и локални заправо "бистра вода" спрам избора за кућни савет. Нема од њих тежих, на кугли земаљској.

Овим текстом свесно кршим предизборну ћутњу мог солитера, али то је још једино време када могу да дођем до речи. Макар и по цену да ми оспоре кандидатуру на утицајну позицију "самостални саветник председника за питања хигијене улаза и садњу нових младица четинара, око њега". Улаза, не председника, наравно.

Наиме, недавно је откривено да је актуелна шефица зграде, мимо тендера и јавне набавке, од неког Милета с бувљака набавила извесну количину прекидача са светло и неколико сијалица за лифт.

Додуше, све нам је то и требало, јер месецима ћоримо по ходницима и горепоменутом лифту, али једноставно – процедура није поштована.

Јесте да је жена недељама сазивала, кумила и молила да се окупимо у приземљу и договоримо око свега, што смо сви због неодложних обавеза (читај Лиге шампиона у фудбалу) одбијали, али то није алиби за њену самовољу. Ко је, бре, она да самоиницијативно уноси светлост у наше животе?!

И раније је покушавала да нам наметне некакве прозападне стандарде у одржавању зграде типа: интерфона, видео-надзора, кречења улаза... али се нисмо дали преварити. Да скитницама, лупежима, манијацима и поштеним обијачима станова ограничимо основно људско право – на слободу кретања и рада?! Ма немој! Што се госпођа није лепо пријавила за живот у кући "Великог брата" ако јој је до реда, рада и дисциплине...

Поврх свега, још да се по хигијени и изгледу издигнемо из једнообразја братских нам зграда из комшилука. Да из неаргументованих разлога баш ми будемо тај светли пример другима. Па да њихова деца престану да се играју са нашом, јер је нама, авај, напрасно почело да смета претакање купуса по ходницима, саплитање о расходоване веш-машине по степеништу, заветни комшијски шут на отирачу…

Какве би нас то историја запамтила да смо сад поклекли и продали се за инсталацију сателитске антене на крову зграде. Данас антена, сутра логистика за непријатељског "авакса"! Нису, бре, нас мајке дојиле "кока колом"...

Да зло буде веће, председница је ухваћена како током спорне набавке потрошног материјала за улаз за себе прибавља противправну материјалну корист од четири и по динара, у виду кусура. 

Комшији са трећег спрата који је све то видео и ажурно пријавио понуђен је статус сведока сарадника и изузеће од одговорности због крађе отирача (што је волшебно приписано баби из сутерена), уколико пред скупштином станара у оставци буде сведочио о свему што зна. Наравно, његов идентитет ће бити заштићен вуненом капом, шалом и мантилом, а глас ће му методом "чарапа у устима" бити изобличен до непрепознатљивости.

Свих 36 противкандидата за место ПКС (председник кућног савета) дало је сагласност да његова породица, мачка и канаринац буду пресељени на сигурну локацију, спрат ниже, до завршетка изборне ујдурме.

И ја сам, да се не лажемо, доста добро прошао у целој тој причи. Верујући да по природи посла могу медијски да их подржим, кандидати су под окриљем ноћи свраћали до мене и ајваром, домаћом ракијом и странским цигаретама капарисали мој глас.

Онај под редним бројем 24 делује ми као најбоље решење, с обзиром на то да његов предизборни програм подразумева генералну оправку мог пунолетног "форда" и ортачку деобу полутке, која му ускоро стиже из тазбине. Осталима јавно поручујем: "Комшије, слаба вам ракија..."

Све у свему, опасно се закувало. Девети спрат прети отцепљењем, уколико не прође њихов кандидат. Још трагају за модалитетом како то физички да изведу, али тврде да ће уздрмати темеље што демократије, што зграде, буде ли изборне крађе.

Ма, само да ми сменимо ову госпођу пуну идеја и ентузијазма, после ћемо да размишљамо шта нам ваља чинити...