Под Љубишњом нема чобаница

Челебићи – Херцег Шћепан „господар хумски, војвода босански и кнез дрински”, није могао да одоли лепоти своје будуће снахе због чега је сватовима, међу којима је био и његов син Владислав, који су ходили беспућем Херцеговине његовом двору где је требало да жени сина, наредио да заноће на планини. Исту ноћ свекар обљуби снаху. Од тада планина понад Челебића, у чијим недрима се то догодило, понесе своје данашње име – Љубишња. Кажу да је због обљубе лепотице која је њему била намењена, Владислав касније и заратовао са својим оцем.

О судбини прелепе девојке, ратовању оца и сина, о временима сабљи и коњаника, јатагана и јунака, пушака и топова и у њима црних марама, причају у Челебићима, посебно у дугим ноћима и зимских минуса када студен и сувомразица свију чељад уз пећи „бубњаре”. А зиме никад нису краће од седам месеци, у овој вароши фочанске општине где је пре рата било је пет хиљада душа, а данас ни петина предратних сељана.

У занимљивости овог краја спада црквица Шклопотница у коју се не улази већ силази и у којој је, чак осамдесет година службовао свештеник Никола Поповић. Мештани помињу и свеца Момчила Грегуревића који је, 1945. скончао на најстравичнијим мукама, али и сељанина Неђељка Дуњића који је дао дванаест волова да се купи црквено звоно јер су Немци у Првом светском рату украли старо звоно, претопилига да направили пушчану муницију.

Ђака је овде из годину у годину све мање. Милета Радановић, који ће у Челебићима намирити последње године радног стажа, и отићи у пензију вели да је овде пре четрдесетак година било седам стотина ученика а данас их је само седамнаест.

У Челебићима има стада и чобана, али нема чобаница. „Оне ће се пре наћи у кафићима у Фочи него ли на пропланцима на којима су се, уз стада, вековима рађале прве љубави. На пропланцима на којима се волело и на верност клело како би рекао народни појац. Некад смо у Челебићима имали десетак стогодишњака, а данас за мало па исто толико нежења”, уздише Љубомир Тодовић.

„Деветсточетрнаесте дошао Швабо у Челебиће и одмах стрељао осамдесетак виђенијих сељана. Тридесетак их је протерано у Арад. Нико се није вратио кући. Не знамо ни где су им кости... Гинули су наши преци и у Другом светском рату, али и у последњем рату”, опет ће Славко Брковић.

У Челебићима су сељани подигли и брвнару и у њу сместили библиотеку и музеј. Одмах је уз црквицу Шклопотницу посвећену Светом Николи.

„Прикупили смо и у наш музеј сместили све што смо пронашли на таванима. Ту је и лампа гарабитуша са којом су наши стари силазили у рудник Шупљу стијену. Пронашли смо и шарку, заправо калуп којим се наше баке шарале гурабије... И макаре, справу за сукање конопаца и карлице за млеко...У све је то уткана наша душа горштачка лепа ко Љубишња и велика ко Маглић”, поносно прича Љубомир Тодовић.

У Челебићима, у кањону моћне и зелене Таре, је и кућа Топаловића. Милорада и брата му Глигора. Никада се породица није делила. И данас их је двадесетак под истим кровом.

„Јесте да се ја питам и да сам глава породице. Али код нас сви знају шта им је чинити и ту и не треба нико ко ће водити напред. Када би се некад ишло у Фочу, онда би исти пар обуће користило више жена... Када би требао који динар у кешу, знало се где стоји новац и свак га је узимао колико му је требало. Никад нико то није злоупотребио”, прича старина Глигор Топаловић.

Све се у Челебићу љубоморно чува од заборава, а за драгог госта. И оно што је овде данас и што је било јуче и давно. И природа, и небо изнад брвнара... И успомене на свештеника Николу Поповића, и на несрећнике побијене у рату, и на Момчила Гргуревића... Али и успомене на прелепу снаху коју на Љубишњи обљуби свекар Херцег Шћепан.

-----------------------------------------------------------

Само у Београду и околини на хиљаде земљака

„И овде су јади дошли када нам је у Челебићима укинута општина. Тада су почеле и сеобе. Данас је, само у Београду и околини на хиљаде наших земљака. Не би они никад отишли да се Челебићима, од оног што је од овог краја узимано, бар мало враћало. За 55 година колико се експлоатишу шумска богатства овог краја одвезено је готово четири милиона кубика најквалитенијих трупаца. Да смо, којом срећом, само од сваког кубика добијали по динар или марку где би нам био крај”, пита се Славко Брковић.