Јед­не но­ћи у де­цем­бру...

Не­дав­но сам про­чи­тао сја­јан текст Не­ди­ма Хо­ги­ћа о „др­жав­ној” имо­ви­ни БиХ, ко­ји ме је ин­спи­ри­сао да на­пи­шем још по­не­што о овом пи­та­њу, у при­лог од­бра­ни Деј­тон­ског ми­ров­ног спо­ра­зу­ма и Уста­ва БиХ. За­што сам ода­брао баш овај тре­ну­так? За­то што се убр­за­ним ко­ра­ком при­бли­жа­ва „јед­на ноћ у де­цем­бру (Ке­мал Мон­те­но)”, у ко­јој ће се обе­ле­жи­ти три­де­сет го­ди­на од осни­ва­ња БиХ. 
За­што он­да још је­дан текст о „др­жав­ној” имо­ви­ни? За­то што је опет ово пи­та­ње до­спе­ло у жи­жу бо­сан­ско­хер­це­го­вач­ке јав­но­сти, на­кон што је че­тво­ро по­сла­ни­ка из Фе­де­ра­ци­је БиХ под­не­ло „но­ви” пред­лог за­ко­на о др­жав­ној имо­ви­ни. За­ко­на, ко­ји је, на­рав­но, не­у­ста­ван и су­про­тан Деј­тон­ском ми­ров­ном спо­ра­зу­му. 
Чи­та­о­ци­ма сам већ јед­ном на стра­ни­ца­ма овог ли­ста, у тек­сту „’Др­жав­на имо­ви­на’ не­ма упо­ри­ште у Деј­то­ну”, ука­зао на не­у­став­ност те по­ма­ло ро­го­бат­не син­таг­ме „др­жав­на имо­ви­на”. Устав БиХ у Чла­ну 3. де­таљ­но и так­са­тив­но на­во­ди над­ле­жно­сти БиХ, али и на­по­ми­ње да све оста­ле при­па­да­ју ен­ти­те­ти­ма – Ре­пу­бли­ци Срп­ској и Фе­де­ра­ци­ји БиХ. Из­у­зе­так је, на­рав­но, уко­ли­ко по­сто­ји са­гла­сност оба ен­ти­те­та. Та­да Устав до­зво­ља­ва да се ен­ти­тет­ске над­ле­жно­сти усту­пе БиХ. Што се у овом слу­ча­ју ни­је де­си­ло. 
За­што је он­да ва­жно ин­си­сти­ра­ти још јед­ном на овом пи­та­њу. За­то што би ова­кав за­кон био још је­дан „атак” на устав­ност и др­жав­ност Бо­сне и Хер­це­го­ви­не, бу­ду­ћи да би не­ги­рао њен нај­ви­ши прав­ни акт. То, на­рав­но, не би би­ло пр­ви пут, чак ни ове го­ди­не – али о то­ме не­ки дру­ги пут. Пи­та­ње имо­ви­не се Деј­тон­ским спо­ра­зу­мом и ње­го­вим нај­ва­жни­јим чи­ни­о­цем, Анек­сом ИВ, по­зна­ти­јим под на­зи­вом Устав БиХ, на­ла­зи у над­ле­жно­сти ен­ти­те­та. То је јед­но­став­но та­ко. И ва­жно је да та­ко и оста­не, јер се на тај на­чин чу­ва деј­тон­ски, кон­со­ци­ја­тив­ни ка­рак­тер Бо­сне и Хер­це­го­ви­не. Имо­ви­на ко­ја при­па­да ен­ти­те­ти­ма не пред­ста­вља пут у се­це­си­ју, от­це­пље­ње или раз­дру­жи­ва­ње Ре­пу­бли­ке Срп­ске од Бо­сне и Хер­це­го­ви­не, у за­ви­сно­сти од то­га ка­ко ту­ма­чи­мо др­жав­но уре­ђе­ње БиХ – већ пот­пу­но су­прот­но. Она је га­рант ње­ног оп­стан­ка кроз по­што­ва­ње устав­них од­ре­да­ба Деј­тон­ског уста­ва БиХ. 
Јер, уко­ли­ко би се овај за­кон на­сил­но усво­јио – а зна­мо да је та­ко не­што мо­гу­ће са­мо кроз де­ло­ва­ње тзв. ви­со­ког пред­став­ни­ка, по­што за­ко­но­дав­ни ор­ган за та­кво не­што не­ма до­вољ­но гла­со­ва – он­да би­смо по­но­во на „сце­ни” има­ли не­у­став­но и не­прав­но ста­ње у БиХ. До­дао бих и не­де­мо­крат­ско, јер је по­де­ла вла­сти у осно­ви мо­дер­них де­мо­кра­ти­ја. А де­мо­кра­ти­је ни по­де­ле вла­сти не­ма уко­ли­ко не­ко ко ми­сли да је не­што, а то не­што за­пра­во ни­је, по­се­ду­је све три гра­не вла­сти – и уста­во­твор­ну, при­де. 
При­том, се­ти­мо се да у не­у­став­ном и не­прав­ном ста­њу ви­ше ни­шта ни­је ва­жно. Нај­бо­љи при­мер за то је рас­пад Ју­го­сла­ви­је. Ко је та­да гле­дао ка­ко је у Уста­ву упи­са­на „др­жав­на” имо­ви­на? Дру­гим ре­чи­ма, „да ли је ико пи­тао др­жа­ве на­ста­ле на­кон ди­со­лу­ци­је СФРЈ шта се од не­крет­ни­на на ње­ној те­ри­то­ри­ји во­ди на њих, а шта на СФРЈ (Не­дим Хо­гић)?” 
Сто­га, др­жи­мо се Уста­ва, јер је је­ди­но он скро­јен по ме­ри свих у БиХ. У су­прот­ном, за­хва­ти­ће нас но­ви ви­хор не­у­став­но­сти с ко зна ка­квим по­сле­ди­ца­ма. Јер зна­мо да се у Бо­сни сви ку­ну у исти­ну, а сва­ко има сво­ју. 

*Аси­стент на Прав­ном фа­кул­те­ту Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа