Учење хумора

Сви народи, а и многи појединци, верују да су духовити. И кад би то било тачно да је талент за духовитост тако широко распрострањен, треба се сетити изјаве нашег зета Алберта Ајнштајна да је талент само десет одсто успеха, а да му рад доприноси са 90 процената. И духовитост се учи и треба је неговати, радити на њој, усавршавати је да би нам узвратила најлепшим даром – душевном равнотежом.

Треба од основне школе на часовима матерњег језика, како то извесна скупина племена назива свој језик, месечно давати писмене задатке деци да опишу један духовити догађај из свог живота. Ако чујете виц, шалу, досетку, треба је неколико пута препричати, поновити да бисте је упамтили. Духовитост је смештена у еволутивно најмлађим структурама коре чеоног мозга, где су асоцијативни путеви још млади, па је потребно више понављања да би се урезала у сећање. То је као прављење пртине кроз нови снег; потребно је неколико пута газити кроз њега да би остао траг. Шале треба не само препричавати него и стварати ситуације које омогућују њихово појављивање. Чак су и строге религијске норме допустиле известан период, такозвани карневал, кад је допуштено некажњено хумористичко и слободније изражавање и понашање. Учешће у маскенбалима треба неговати од
детињства суделовањем у дечијим забавама под маскама, омогућити неспутано слободно понашање младих, јер само ослобођен дух може произвести духовитост. Диктатуре се и препознају по томе што гуше хумор и немају смисла за духовитост. А опет, коначни победник само је онај који се може духовито осврнути на самог себе. И смех треба учити. Необуздани смех коштао је многог полтрона каријере, а препознат улизички осмех често изазове контраефекат. Држави је у дугорочном интересу да подржава сваки облик спонтаног, али и организованог изражавања хумора.

Треба помагати изложбе карикатура, фестивале комедија, повремене скупове духовитих људи. Они су со нације, они су темељ идентитета који је толико угрожен од глобалиста, мондијалиста, стипендиста, јер гушењем хумора у народу њихов посао уједначавања бива олакшан. Сваки одрасли писмен човек мора записивати оне шале које сматра духовитим. То је боља легитимација од чипа који се уграђује у шенгенске документе. Не каже се узалуд: „Покажи ми чему се смејеш, знаћу какав си човек”.

Сваки успешан заводник причањем шала тестира потенцијалну партнерку. Најстабилнији су они бракови где се партнери смеју истим стварима. Нема бољег кључа до срца од хумора. Кад су Порфирија Рубирозу, једног од највећих заводника, питали за тајну успеха, одговорио је: „Ја сам жене само шкакљао”. Запитајте се само кад сте ви неког последњи пут пошкакљали (а да нисте добили шамар). Хумор разгаљује, опушта, отупљује оштрицу агресије, уводи у спонтаност, сигурност, ствара поверење, лоше мисли беже од хумора ко ђаво од тамјана.

Малодушни ће покушати да се оправдају да наводно није време за хумор. Ништа даље од истине. Увек цитирам колегу Франкла, професора психијатрије са бечког универзитета, који је, на питање како је уопште преживео пет година у концлогору, одговорио: „Кад год сам могао, себи сам испричао виц!”. То му је дало снагу да му дух не поклекне. Ако сматрамо да су дошла „задња времена”, да не може бити горе (а може и хоће), паметно је наоружати се јединим оружјем које нам омогућује да га дочекамо спремни, да и кад губимо, то чинимо с осећањем супериорности. Тело може да једе качамак, али осмех на лицу говори да у уста улази кавијар са шампањцем. То може само духовитост. Не дајте да вас медији, који дају криву слику вредности и подилазе тренутним моћницима, заварају. Илустроваћу то чињеницом да нема Србина који не зна за Стерију, Домановића, Нушића, Ћопића, а ко су били министри или премијери у време њиховог живљења нико се више не сећа. На нама је да омогућимо новим Нушићима да нам преко хумора сачувају идентитет, да нас спасу хазарске судбине, јер то ни ововремени тајкуни, ни министри сигурно неће учинити.