Очи у очи са историјом

Књига Милентија Пешаковића „Очи у очи са историјом”, у издању „Службеног гласника”, представљена је у београдској кафе-књижари „Гласник”, а у разговору су учествовали Гордана Пешаковић, ауторова кћерка, професор економије, песникиња и писац, Иван Миладиновић, дугогодишњи новинар и уредник, и Петар В. Арбутина, уредник издања, усагласивши се у једном – да је Милентије Пешаковић био сведок важних историјских догађаја, одлука, прећутаних истина и политичких процеса, који су одредили судбину Југославије. У његовом писању истина је била једина обавеза.

Милентије Пешаковић био је учесник Другог светског рата и послератни шеф кабинета секретара ЦК Србије Јована Веселинова Жарка, саветник у српској влади и Извршном комитету ЦК СК. Био је сведок и протагониста многих драматичних догађаја у 20. веку – Брионског пленума, „сече” српско-црногорских генерала након примене доктрине о „наоружаном народу” као будућем језгру паравојних формација, с којима је и почело разбијање СФРЈ.

У поглављу ове књиге названом „О себи” Милентије Пешаковић написао је: „У периоду од 1975. до 1977. године прогонили су ме Јосип Броз Тито и Стане Доланц. Једва сам остао жив. Године 1977. полиција ми је однела из стана силну документацију, међу којом и око 5.200 страница копија мог ауторског текста: разне забелешке, извештаје, анализе, које сам исписивао за своје руководиоце док сам био на раду у ЦК СК Србије и ЦК СКЈ. Сви ти материјали, како ми је касније казао Петар Стамболић, сачувани су и налазе се у Архиву Србије и Архиву Југославије. Док исписујем судбине, крај живота неких особа, сећам се својих сељака, њихових коментара: седе за кафанским столом у биртији, испијају чокањчиће ракије које држе око грлића кажипрстом и великим прстом десне руке, принесу их устима, испијају гутљај по гутљај и тихо кажу један другом: ’Ама, тако је откад је света и века. Ничија не гори до зоре!’”

Своје излагање уредник Петар Арбутина започео је цитатом о томе да добру треба веровати само онда када страда, а истини, када је забрањена, а да је по сведочењу њему блиских људи Милентије Пешаковић био човек коме се веровало. То је био и један од разлога због којег је ова књига објављена.

Гордана Пешаковић нагласила је да је њен отац веровао у бољи живот за човека, да је писао много и мудро, да је каријеру започео као новинар и да је остао аналитичар и хроничар друштва. Његове књиге из области економије превођене су на светске језике, писао је поезију, а аутор је и више од хиљаду чланака. Његова библиотека била је његово највеће благо, а поклоњена је Музеју жртава геноцида и доступна је младим научницима.

– Мога брата Вељка и мене отац је васпитавао да будемо храбри и родољуби. Одмалена смо понављали речи мајора Гавриловића из Првог светског рата приликом одбране Београда: „Војници, јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из војног стања. Ви немате више зашто да се бојите за ваше животе, јер они више не постоје. Зато, напред у борбу за отаџбину!” Мој тата је живео свој живот на сличан начин. Увек је био за истину и правду, чак и када су због тога и он и његова породица страдали. Истина и добро за човека биле су његове најузвишеније вредности – рекла је Гордана Пешаковић.

Иван Миладиновић поновио је стару истину да онај ко не зна и не учи од своје историје осуђен је на то да је понавља. По његовим речима, Милентије Пешаковић био је уредник у листу „Омладина”, а водио је и часопис „Економска политика”. О судбини СФРЈ чувао је документе који су затим нестали. Његова књига „Очи у очи са историјом” прича је сведока минулог времена из прве руке, о догађајима и људима, који су стварали послератну државу и који су почели да је разграђују. Брионски пленум из 1966. године био је део те разградње, када је смењен Александар Ранковић, а добар део књиге говори управо о феномену Александра Ранковића, чија је смена започела још две године раније.

„Службени гласник” представио је и књигу психотерапеута Владимира Милошевића „Депресија и креативност”, а поред аутора говорили су и др Марина Мојовић и уредница издања Гордана Милосављевић Стојановић.

Др Владимир Милошевић, психијатар, психотерапеут и један од утемељивача психодраме на простору бивше Југославије, у књизи „Депресија и креативност”, на основу вишедеценијског искуства с пацијентима или клијентима (како често назива људе који му се обраћају за помоћ), расветљава деликатна питања и дилеме савременог човека. У друштву свеопште повезаности, у свету привидног благостања у којем доминира потрошачка култура, све је више људи с депресивним и анксиозним тегобама, како је нагласила уредница Гордана Милосављевић Стојановић, па је и због тога објављивање ове књиге био прави избор.

У овом делу др Милошевић аргументовано образлаже разлику између болести и здравља, између депресивног стања и дијагнозе. Осим примера из праксе, посебна драгоценост књиге су примери из уметности – књижевности и музике, који осликавају духовне дамаре и психолошке кризе стваралаца, нудећи могуће одговоре за превладавање и разумевање депресије. Да ли болујемо или само жалујемо, да ли депресија отвара врата креативности или креативност лечи депресију, нека су од питања на која ћете наћи одговоре у овој књизи. Др Марина Мојовић посебно је уочила ауторово позивање на књижевна дела Џозефа Конрада, Кнута Хамсуна и Џона Фантеа, као и на џез музику, што много говори о његовом схватању психотерапије као креативног процеса.