РАВНОТЕЖА НЕЗАДОВОЉСТВА

Мукотрпни косметски процес прешао је више од пола пута од првог директног сусрета преговарача Београда и Приштине у Њујорку крајем септембра, до 10. децембра, датума када ће терцет свој извештај предати генералном секретару УН.
Београд је у међувремену лансирао хонконшки модел. Не бих се много бавио овим предлогом који почива на кинеској идеји "Једна држава, два система". Срби и Албанци не граде два различита система. За разлику од поменутог модела, где су на обе стране Кинези, у "косметском Хонгконгу" живе Албанци који не желе са Србијом. Како лепо рече коментатор Драгослав Ранчић, може ли ико да замисли да ће у Приштини прихватити да се буде уз химну "Боже правде" и подизање српске заставе на јарбол?

Једина вредност предложеног модела је потврда проактивног става Београда. Али та врста активизма је нажалост умногоме закаснела. Пропустили смо време. А могуће и праве идеје.

Сећам се да је овде некад било актуелно решавање косовског проблема по угледу на Трентино Алто Адиђе, италијанску аутономну област у Доломитима која има посебан статус због аустријске, тиролске мањине. У познатом скијашком центру Кортина д’Ампецо и још две општине недавно је одржан референдум "сецесиониста". Кортина припада провинцији Венето, али грађани су се, вођени историјским, културолошким, пореским и административним разлозима, изјаснили за прелазак у Алто Адиђе.

Унутрашња сецесија, као потврда компликованости света у коме живимо. Верујем да заиста није лако. Судећи по закованој реторици две најзаинтересованије стране, српске и косовских Албанаца, изгледа да нема ама баш никаквог напретка. Што, стичем утисак, није случај са овлашћеним дипломатским представницима ЕУ, САД и Русије. Док ми настављамо да лутамо, "они тамо" приближавају се решењу које би ускоро могло да буде сервирано.

Дипломатија је посебна дисциплина. Пажљиво се клони наглости, избегава потресе, не бави се емоцијама. Тако зна да остави и варљиве утиске. Хоћу да кажем да смо вероватно ближе расплету него што се то чини.

На основу 14 тачака тројке усудио бих се да конструишем оквир будућег решења. Чињеница да иза тог папира – без обзира на "озбиљне примедбе" Београда и мање озбиљне примедбе Приштине – чврсто стоје и Американци, и Европљани и, подвлачим, Руси, даје добру грађу за конструкцију која следи.

Било какав споразум две стране теоретски допушта четири опције. Прва је да обе буду задовољне. Што, имајући у виду галактичку удаљеност два крајња циља Београда (аутономија Космета) и Приштине (независност), ову могућност своди на крајњу апстракцију.

Друге две су унакрсне јер подразумевају да једна страна буде задовољна, а друга не. Такав исход и не може се назвати споразумом. Руси су најјаснији када кажу да ту врсту расплета неће подржати. Што, не заборавимо, подразумева да се Москва неће сагласити ни са решењем повољним по српску, а неповољним по албанску страну.

Тако се приближавамо четвртој опцији коју већ дуго сматрам најреалнијом. Да и Београд и Приштина буду незадовољни, неко време. Такозвана губитник-губитник комбинација. Искуство учи да овакве солуције некада знају да буду чвршће и од формуле добитник-добитник.

Шта би, дакле, могла да подразумева таква формула? Помињала се подела, али она је свим актерима неприхватљива из ових или оних разлога. При том би могла да има негативну радијацију на читав регион. Запретила би, рецимо, ломљивим интегритетима Македоније или Босне и Херцеговине.

Коначно стижем до решења које се зове – конфедерација.

Срби би били незадовољни јер би се радило о конфедерацији два независна ентитета, а неко задовољство могли би да потраже у сачуваном осећају ненарушене територијалне целине. Барем у мери колико је то и сада више катастарска него животна категорија. Косметски Албанци били би задовољни укњижењем независности, али незадовољни што остају у конфедеративним везама са онима од којих би потпуно да се одвоје.

Конфедерација би истовремено могла да послужи као мелем моћних за уздрману Македонију и озбиљно узбуркану Босну, где међународна заједница упорно брани нефункционални концепт мултиетничке одрживости. Европа се коначно тргла поводом сукоба високог представника и лидера Републике Српске постајући свесна увезивања косметске будућности и будућности БиХ.

Конфедерација, коначно, нуди озбиљне погодности Американцима и Русима да изађу из косовског клинча. Москва је наш проблем вешто употребила да Вашингтону покаже мишиће, али прагмате у Кремљу свакако немају намеру да се годинама на ову тему гложе са Вашингтоном. Ономе ко прати збивања око ракетног штита, Ирана или централне Азије јасно је да две силе трагају за новом платформом међусобних односа која би могла да се опише као "конструктивна тензија", а не конфронтација.

Шта то практично значи преведено на ниво Космета и пројекта конфедерације? Американци би притиснули Приштину, а Руси Београд. Равнотежу незадовољства појачала би чињеница да је решење наметнуто и једној и другој страни. Београд и Приштина би онда, у конфедеративном пацу, могли да одстоје чекајући улазак у Европску унију, где границе ионако мало значе.

Американци и Руси би обавили свој део посла. Онда би могли да се рукују и наставе даље. А да ли би неко у Београду рекао да су нас Руси "продали", да ли би неко у Приштини гунђао да су их Американци "продали", то би већ било мало важно.

Избегла би се унилатерална решења. Онда би могло да се иде у Савет безбедности. Прошла би нека нова резолуција која би заменила 1244. Москва не би имала потребу да ставља вето. Американци би испунили највећи део свог обећања. Европској унији би коначно лакнуло.

Иако идеја конфедерације нигде није званично поменута, некако је препознајем међу оних 14 тачака међународне тројке за које је премијер Коштуница рекао да су "потпуно неприхватљиве" јер дефинишу односе две независне државе. Понављам: оно што је у овом тренутку најбитније јесте то да Европљанин, Американац и Рус у тројци делују хомогено. Не заваравајмо се. Све остало је позадински рад.