Сплав на Дрини

Ко зна зашто или како, тек једног дана у лето 1963. влада Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине је дошла на идеју да организује сплаварење како би странцима показала лепоте чувене Дрине.
Прво је Републички комитет за информације почео да облеће стране новинаре у Београду, којих је било више од двадесет. Једини сам ја прихватио. Онда су се окренули дипломатском кору, који је био знатно бројнији. Само је амбасадор Венецуеле прихватио. На крају су пошли југословенски новинари, неколико их је показало интересовање, а са још неколико супруга била је то сплаварска екипа од нас дванаест.

Ова шаролика скупина спустила се једног врелог августовског јутра до Шћепан Поља, где се Тара и Пива састају и чине Дрину. На десној обали је био привезан сплав, направљен од 14 дугих дебелих борових балвана. На средини се налазила широка платформа од дасака са неколико ниских столица. Мало даље се већ окретало прасе на ражњу изнад котла са угљем. Флаше вина и пива стајале су у шупљинама између балвана хладећи се у води чија је температура била 16 степени. То није био Нил, али Босна нас је третирала као фараоне.

На прамцу и крми су на грубо истесаним стубићима била причвршћена шест метара дугачка весла. На крми је кормиларио Ахмед Османспахић, висок и витак, са избледелом плавом беретком и бос. Чим смо се сместили на платформи, отиснуо се и брза струја нас је понела низводно брзином од неких осам километара на сат. На Ахмедов наговор скинуо сам се, скочио у воду зелену као жад и мало пливао. Венецуелански амбасадор је мирно седео са сламнатим шеширом на глави и слушао мали радио.

Тутњали смо поред прелепих стена и тамних шума стрме долине, ту и тамо поред неке сеоске колибе покривене црепом. Једини град који се сећам да смо прошли била је Фоча, мада ми је Ахмед сигурно показао своју родну Устиколину. Зауставили смо се кад је неколико жена тражило да станемо како би могле да се мало осаме и олакшају. Ахмед нас је привео уз десну обалу, баш поред густе шуме. Тишину коју је реметио само хук реке прекинула је продорна вриска. Жене су изашле распасане. "Медвед! Медвед!", викала је једна, грабећи према сплаву. Одједном се појавила једна животиња, али не медвед, него браон крава. Сплавом се проломио грохотан смех, праћен повицима мужева. "Медвед с роговима!", викнуо је један. Задиркивачи су од побеснелих жена добили по коју ћушку.

Ахмед нас је одвео до једне бање одмах испод Вишеграда, где смо провели ноћ, око 95 километара низводно од Шћепан Поља. Наредног дана само видели мост Мехмед-паше Соколовића, чувен по роману Иве Андрића, дивили се његовим елегантним луковима, а онда шетали Вишеградом. Ишао сам Главном улицом заједно са Душком Трифуновићем. Млади босански песник, који је тада имао 30 година, био је у нашој сплаварској дружини. Када смо прошли поред чистача ципела, погледао сам у своје старе ципеле које сам одабрао за ћуди моћне реке. Изгледале су као да сам газио кроз поплаву. Душко и ја само ћаскали док ми је човек гланцао ципеле. Погледао сам доле и рекао: "Душко, променио ми је боју ципела из браон у црвену".

Душко је засуо човека грдњама, док овај одједном није устао и викнуо: "Ућути! Знам шта радим. Кад завршим, ципеле ће му изгледати боље него што изгледају сада!". Душко је зинуо од изненађења. "Рекао ми је да ућутим! Да ућутим!" У том часу смо и кренули.

Вечера је послужена у башти једног ресторана под тендом. Трио састављен од хармонике, виолине и гитаре пратио је дебељушкасту певачицу која је, чини ми се, певала севдалинку. Падала је киша. Изненада се пегава, црвенокоса певачица сручила на празно место поред мене, обгрлила ме дебелом, левом руком око врата и почела нову песму са уснама крај мог левог увета. Назални глас болно ми је парао бубну опну.

"Одакле сте?", питао сам када је завршила баладу. "Из Суботице", одговорила је. Сећање на љупку босанску певачицу из Сарајева, црних очију и косе, давно је већ било избледело. Скочио сам са свог места и брзо се померио на једно празно с друге стране стола. Уследио је низ строгих гестова и гунђавих наредби нашег домаћина из Републичког комитета. Певачица је брзо села поред амбасадора Венецуеле, који је њен стил певушења на увце прихватио са топлим осмехом. Вече је, изгледа, било спасено.

После вечере одвезли смо се аутобусом до наше бање. Ишли смо у групи ка својим собама када је амбасадор, упркос шеширу, изгубио сву своју дипломатску моћ и (на енглеском) викнуо "Liberate me!" Окренуо сам се и видео да му је врат био у "обручу" певачицине руке док му је шапутала на уво. Душко Трифуновић ме је питао шта то дипломата виче. Срећом или због тога што сам био индоктриниран партизанском традицијом, знао сам реч "ослободити" и рекао сам му. Он јој је гурнуо песницу у лице и гурао све док није попустила "обруч". Амбасадор је попут зеца клиснуо у собу, али му је певачица отела шешир. Републички представник је узео шешир, па ју је заједно са својим помоћником одвукао у аутобус. Последње што се чуло били су повици: "Не враћам се у Вишеград! Ја сам гост венецуеланског амбасадора!"

Следећег јутра за доручком домаћин из Републичког ми се обратио званичним тоном: "Веома сте нас разочарали прошле вечери, господине Бајндер. Та жена је била за Вас!"

Одговорио сам: "Ви сте мене дубоко увредили. Овде, у овој прелепој земљи Босни, на овој неописиво лепој зеленој босанској реци, поред овог историјског босанског моста, ви мени нудите жену не из Босне него из Војводине!"

Сео сам на први аутобус за Ваљево.