Лекара специјалиста за цео Балкан

На 100.000 становника у Србији, према подацима из 2005. године, имамо 263 лекара од којих је 223 специјалиста, 40 лекара опште праксе, 41 зубар (државни), 24 фармацеута, 508 медицинских сестара... Зависно од тога са ким се радије поредите, по бројкама личимо на Холандију или Хрватску. Међутим, иако на папиру и по статистикама имамо више него довољно лекара, у стварном животу, док на преглед чекамо сатима, а на неко снимање месецима, утисак је да у Србији имамо константан мањак лекара. Овај апсурд својевремено је објаснила професорка др Снежана Симић, саветница министра здравља Србије, речима да имамо лекара довољно за цео Балкан, а не само за Србију. Школујемо кадрове и за приватни сектор, и за иностранство, где истина треба доста труда и година да би се диплома наших медицинских факултета признала, али српски лекари широм планете заиста добро бране углед наше земље.

Шта то онда не ваља код куће?

Објашњење је да запослени лекари нису довољно упослени према ономе што је уложено у опрему, реконструкцију здравствених установа, компјутерски систем... Имамо више него довољно лекара по броју становника, али њихов учинак мора да буде много већи. Сада имамо хирурга који у просеку месечно уради и само три операције. У Србији у овом часу има 86 скенера, од чега су 62 у државном сектору, од тога су 16 најсавременији тзв. мултислајсни. У приватним дијагностичким центрима и ординацијама има још 24 скенера, од чега су три мултислајс, дакле, врхунска. Још савременији дијагностички уређај – магнетна резонанца – налази се под кровом 32 здравствене установе у Србији, од чега је 15 магнета у приватном , а 17 у државном власништву. Неке развијеније земље у Европи и окружењу имају мањи број скенера и магнетних резонанци: Пољска има две магнетне резонанце на милион становника, Чешка 3,1, Словачка 4,3, Француска 4,7, али зато Италија има 15, а Јапан 40,1 магнет на милион становника.

 "Рак рана" нашег здравства, међутим, ипак и даље остају оболели од рака. Уведена су правила и ред у снабдевање цитостатицима, па одлуком конзилијума одређени број пацијената стиже и до оних најсавременијих и заиста добрих лекова. Међутим, најтежи болесници и даље чекају свој ред за зрачење, иако машине раде у три смене. Коме се заломи, а није их мали број: на зрачење стижу и сат после поноћи.

Од осталих листа чекања наводимо ону за уградњу стента на који се пре две године чекало три године, а данас око четири месеца, на катетеризацију се чекало две године, сада око пола године, на операцију на срцу четири, данас око две године, док на уградњу кука време чекања од некадашњих и шест, седам година свело се на шест месеци. Операције катаракте ласером се још до пре годину-две нису могле замислити у државној установи, а у овом часу се, према подацима из Министарства здравља, раде у девет државних установа, за које је купљена савремена опрема. Структура такође испуњава европски критеријум: 60 одсто ових интервенција ради се ласером, а 40 одсто на класичан начин. Операције катаракте, осим на очним клиникама при клиничким центрима, први пут се раде у местима у којима је то раније било незамисливо, на пример, у Прокупљу.

Податак којим се можемо хвалити у свету је да више од 70 процената нашег становништва старијег од 65 година има осигурање, као и 48 одсто жена, односно 40,5 одсто мушкараца. Иако се стално чују захтеви да се укине обавезно здравствено осигурање и монопол једног државног завода за здравствено осигурање, надлежни остају при томе да је обавезно здравствено осигурање цивилизацијска тековина и да за сада нема говора о укидању обавезног осигурања, јер би и оно мало пара за здравство што имамо онда било распарчано. Најтежи терет је што готово милион људи у Србији нема осигурање и они припадају или осетљивим групама или незапосленима. Ромска популација броји 108.000, избеглица има 98.000, интерно расељених лица 206.800, а у септембру 2007. међу радно активним становништвом незапослених је било је 26,6 одсто.

Жене доминирају у медицини, али само по бројности. Према статистикама Института за јавно здравље Србије "Батут" у здравственим установама раде чак 12.272 жене лекари у односу на 7.224 мушкарца, односно чак 5.048 жена је више. Има чак и више жена са специјализацијама – чак 8.754. Међутим, по објашњењу професорке Симић, у нашем здравству неумитно влада "пролетаризација медицине" – иако су жене лекари бројније, оне раде теже послове на првом нивоу – у примарној заштити, док мушкарцима припадају престижнија радна места и ексклузивније специјализације, што је одлика такозване обрнуте пирамиде моћи или родне неједнакости. Мушкарци су чешће директори здравствених установа, шефови одељења, наравно, на цењенијим специјализацијама попут хирургије или гинекологије.