Биланс блокада

Ове седмице навршава се година од почетка блокаде Филозофског факултета у Београду, на чијем сам Одељењу за историју запослен као редован професор. О годишњици овог догађаја и петом месецу након што је ова дуготрајна блокада пропала могуће је јавности представити њен биланс. У почетку, блокаде су представљене као аутентичан студентски покрет чији је циљ било установљавање истине и последично постизање правде.

Циљеви, наизглед састављени у маху и мотивисани наводном жеђу младих људи за слободом, разликовали су се од тежњи ранијих студентских протеста. Истина, поколење најстаријих суграђана памти београдске и европске шездесетосмаше и њихов кредо који је гласио: „Будимо реални – тражимо немогуће.” Садашња замисао да би неки блокадерски форум, на основу више хиљада докумената о несрећи у Новом Саду које би им неко дао, могао да одреди шта је истина, делује подједнако бесмислена и према демократији и савременим установама, злонамерна. 
Блокада свих државних факултета и виших школа у Србији спроведена је брзо и апсолутно. Деканска већа, много чешће него сами студенти, похитала су да подрже „студенте у блокади”.

Студенти у блокади, према упутствима „Блокадне кухарице” настале на Загребачком свеучилишту пре петнаестак година, стварали су пленуме, неформалне скупове било којег броја студената, којима су владали најгласнији, најорганизованији и они који су имали новац и јавни утицај. Тиме је на универзитету успостављена противуставна и незаконита тоталитарна дистопија.

Тајне организације, неуставне у свакој модерној држави и политичке клике – законима забрањене на универзитету – у савезу с необично вољним деканским већима, затвориле су факултете забрањујући студентима и професорима да раде свој посао. За разлику од ранијих протеста, спречена је свака активност у вези са студирањем (полагање испита, одбрана мастер теза, докторских дисертација...). На неким факултетима острашћени тоталитаристи одузели су професорима могућност чак и да уђу у своје кабинете – за то су морали да моле пленум, а исти им је, када се смилује, додељивао и пратиоца да их надгледа. На неким факултетима, као што је Филозофски факултет у Београду, декани и управници одељења били су активни учесници у блокади, а мене и моје студенте, након што се показало да гневни, агресивни и мени непознати блокадери у томе неће успети, наш управник одељења покушао је да избаци из учионице. 
Рекло би се да узрока незадовољства у Србији има много. Блокаде и наизглед општа сагласност академске заједнице нису давале разлога за сумњу у то. Ипак, блокадни идеолошки оченаш био је екстремистички и аутошовинистички.

Била је то, како су појали стално и свуда: „последња шанса” да Србија „раскине с прошлошћу”, „свргне режим каквог нема нигде у свету” и „пређе на праву страну историје”. Из недавног скандала у вези с наступом малолетне деце на РТС-у и њихових изјава о блокадерском покрету, јасно је да знатан део образованог света у Србији верује у негативну изузетност своје земље, као и да су све несреће или злочини који су се догодили или би се могли десити последица некакве особености наше политике, културе и њима условљене судбине. Незадовољство је, наравно, у савременим друштвима увек природно, колико год основано било. Невоља је у томе што је незадовољство током блокада и званично постало класно и то – да мрзе, можда и већински, део свог народа (а не само неку странку или режим) – данас можда у пуној мери не прихватају само они најродољубивији међу блокадерима. 
Тоталитарна природа блокадерског покрета – чињеница да на Филозофском факултету у Београду, као и већини других чланица наших универзитета, никада на званичним установама није расправљано ни одлучивано о природи и циљевима бунта, показује да већина блокадера не замера искрено властима мањак демократије или неуставну политику. 
Од самог почетка, на пленумима никад није учествовало више од 10 одсто уписаних студената. С друге стране, готово савршена организација, деценијско деловање тајних тоталитарних ћелија на универзитету и изванредно финансирање и логистика од првог дана бунта, показују да поред домаћих актера, у блокадном покрету имамо и стране. Реч је о парадипломатским и парацивилним мрежама у власништву Немачке, Британије и САД, прикривених државним деловањем Републике Хрватске и Црне Горе.

Сви ови страни актери били су додатно мобилисани због најаве радикалне промене политике САД након избора од новембра 2024. године. Било би добро да наша држава у наредним месецима сачини једну „Белу књигу” деловања организација као што су УСАИД, или „Рокфелер фондација”, „Роза Луксембург штифтунг”, итд. Овог пута, вољом влада ових држава није дошло до потпуне радикализације, али неком следећом приликом на једном „великом митингу митинга” могли би да дејствују снајперисти и бомбаши, јер само је то недостајало да у Србији започну грађански сукоби чијом би последицом смене власти код нас дугорочно биле ванинституционалне. 
Већ због тоталитарне природе, невешто скриване и срамотне револуције студентских пленума и грађанских зборова, заверених да сруше демократске установе и националну природу српске државе, блокадерски покрет морао је бити опште одбачен и осуђен на пропаст. Није било тако. Каријеристи, те службеници страних фондација и влада међу деканима и опозиционарима, разумели су овај гротескни феномен као јефтино мобилизационо средство и начин да се сакрију од јавности. Остатак опозиционих бирача прихватао је све из заслепљености, незнања или из очајне чежње за политичким успехом.

Циљеви, дубоко у некрополитици – том начину да се око свега слажемо, а политичко одлучивање препустимо неком другом, јер „ваљда је свако нормалан против пада надстрешнице и смрти људи” – били су суштински везани за националне и државне тежње Немачке и њених балканских подложника. 
Крајем јануара и средином марта постало је јасно да велика већина грађана не дели ставове блокадера и није спремна да и сама уђе у генерални штрајк. Последицом великих митинга режим се није распао. Наставак блокада после свега, представљао је велику грешку вођства блокадера, али не само студената, већ посебно декана и активиста који су и имали претежан утицај. Неспремни да промене тактику, да преузму одговорност и усвоје било какву рационалну дугорочну политичку стратегију, они су довели универзитете у Србији до моралног и просветног банкрота. 
Последице ће бити видљиве тек у наредним годинама. Упркос великој подршци међу образованима, имућнима и повлашћенима, коначан неуспех блокада прати и огромна штета. Ове године је рекордно мало интересовање бруцоша за упис на државне факултете. Блокадерске управе уверавају нас да је све у најбољем реду. Ипак, на већини факултета није извршена стварна надокнада наставе, а тихи бојкот дела професора траје и данас. На Филозофском факултету у Београду надокнада је већином вршена консултацијама и препоручивањем литературе студентима. Поред 28 одсто мање студената у односу на 2023. годину који су се ове године пријавили за пријемни испит, извесно је да велика већина студената суштински није испунила услов за упис следеће године. На првој години студија историје напустила нас је, за сада, четвртина студената који су 2024. уписали основне студије. Чак 83 одсто свих уписаних послушало је испрва наш позив и вратило се на наставу пре него што је на надокнаду позвао блокадерски декански колегијум. После свега, упркос њиховом великом труду и настојањима професора, само је двоје студената (мање од пет одсто) остварило 48 ЕСПБ и редован и прописан услов за упис друге студијске године. Наравно, влада, жељна да се криза заврши, снизила је услове уписа, а факултет је то одмах прихватио, тако да су сви студенти формално још на прагу да упишу другу годину, али нам и плаћају школовање. 
Блокада српских универзитета донела је коначан слом демократског покрета у Србији. Он ће морати изнова да се оснива и гради. Без обзира на родољубље и идеале велике већине студената и највећег дела учесника блокада свих слојева и узраста, њихов катастрофалан утицај на нашу државу и универзитет биће дугорочан. Однос идеолога и вођа блокада према политичким противницима: класно и образовно сегрегационистички, елитистички и у неким случајевима повезан с националистички покретима Хрвата, Муслимана и Албанаца, показује да у Србији последицом протеклих тридесет година, ратних пораза, санкција, транзиције, тековина титоизма, реакцијом на ауторитарне владе, али и директним деловањем страних фондација, агентура и војски, из дела српског народа настаје једна нова, антисрпска нација. 
С тим ћемо се, поред великог и општег разочарања, суочити у будућности. Пад режима, који ће једног дана уследити, само ће продубити овај процес.

*Професор Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа