Bilans blokada

Ove sedmice navršava se godina od početka blokade Filozofskog fakulteta u Beogradu, na čijem sam Odeljenju za istoriju zaposlen kao redovan profesor. O godišnjici ovog događaja i petom mesecu nakon što je ova dugotrajna blokada propala moguće je javnosti predstaviti njen bilans. U početku, blokade su predstavljene kao autentičan studentski pokret čiji je cilj bilo ustanovljavanje istine i posledično postizanje pravde.

Ciljevi, naizgled sastavljeni u mahu i motivisani navodnom žeđu mladih ljudi za slobodom, razlikovali su se od težnji ranijih studentskih protesta. Istina, pokolenje najstarijih sugrađana pamti beogradske i evropske šezdesetosmaše i njihov kredo koji je glasio: „Budimo realni – tražimo nemoguće.” Sadašnja zamisao da bi neki blokaderski forum, na osnovu više hiljada dokumenata o nesreći u Novom Sadu koje bi im neko dao, mogao da odredi šta je istina, deluje podjednako besmislena i prema demokratiji i savremenim ustanovama, zlonamerna. 
Blokada svih državnih fakulteta i viših škola u Srbiji sprovedena je brzo i apsolutno. Dekanska veća, mnogo češće nego sami studenti, pohitala su da podrže „studente u blokadi”.

Studenti u blokadi, prema uputstvima „Blokadne kuharice” nastale na Zagrebačkom sveučilištu pre petnaestak godina, stvarali su plenume, neformalne skupove bilo kojeg broja studenata, kojima su vladali najglasniji, najorganizovaniji i oni koji su imali novac i javni uticaj. Time je na univerzitetu uspostavljena protivustavna i nezakonita totalitarna distopija.

Tajne organizacije, neustavne u svakoj modernoj državi i političke klike – zakonima zabranjene na univerzitetu – u savezu s neobično voljnim dekanskim većima, zatvorile su fakultete zabranjujući studentima i profesorima da rade svoj posao. Za razliku od ranijih protesta, sprečena je svaka aktivnost u vezi sa studiranjem (polaganje ispita, odbrana master teza, doktorskih disertacija...). Na nekim fakultetima ostrašćeni totalitaristi oduzeli su profesorima mogućnost čak i da uđu u svoje kabinete – za to su morali da mole plenum, a isti im je, kada se smiluje, dodeljivao i pratioca da ih nadgleda. Na nekim fakultetima, kao što je Filozofski fakultet u Beogradu, dekani i upravnici odeljenja bili su aktivni učesnici u blokadi, a mene i moje studente, nakon što se pokazalo da gnevni, agresivni i meni nepoznati blokaderi u tome neće uspeti, naš upravnik odeljenja pokušao je da izbaci iz učionice. 
Reklo bi se da uzroka nezadovoljstva u Srbiji ima mnogo. Blokade i naizgled opšta saglasnost akademske zajednice nisu davale razloga za sumnju u to. Ipak, blokadni ideološki očenaš bio je ekstremistički i autošovinistički.

Bila je to, kako su pojali stalno i svuda: „poslednja šansa” da Srbija „raskine s prošlošću”, „svrgne režim kakvog nema nigde u svetu” i „pređe na pravu stranu istorije”. Iz nedavnog skandala u vezi s nastupom maloletne dece na RTS-u i njihovih izjava o blokaderskom pokretu, jasno je da znatan deo obrazovanog sveta u Srbiji veruje u negativnu izuzetnost svoje zemlje, kao i da su sve nesreće ili zločini koji su se dogodili ili bi se mogli desiti posledica nekakve osobenosti naše politike, kulture i njima uslovljene sudbine. Nezadovoljstvo je, naravno, u savremenim društvima uvek prirodno, koliko god osnovano bilo. Nevolja je u tome što je nezadovoljstvo tokom blokada i zvanično postalo klasno i to – da mrze, možda i većinski, deo svog naroda (a ne samo neku stranku ili režim) – danas možda u punoj meri ne prihvataju samo oni najrodoljubiviji među blokaderima. 
Totalitarna priroda blokaderskog pokreta – činjenica da na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i većini drugih članica naših univerziteta, nikada na zvaničnim ustanovama nije raspravljano ni odlučivano o prirodi i ciljevima bunta, pokazuje da većina blokadera ne zamera iskreno vlastima manjak demokratije ili neustavnu politiku. 
Od samog početka, na plenumima nikad nije učestvovalo više od 10 odsto upisanih studenata. S druge strane, gotovo savršena organizacija, decenijsko delovanje tajnih totalitarnih ćelija na univerzitetu i izvanredno finansiranje i logistika od prvog dana bunta, pokazuju da pored domaćih aktera, u blokadnom pokretu imamo i strane. Reč je o paradiplomatskim i paracivilnim mrežama u vlasništvu Nemačke, Britanije i SAD, prikrivenih državnim delovanjem Republike Hrvatske i Crne Gore.

Svi ovi strani akteri bili su dodatno mobilisani zbog najave radikalne promene politike SAD nakon izbora od novembra 2024. godine. Bilo bi dobro da naša država u narednim mesecima sačini jednu „Belu knjigu” delovanja organizacija kao što su USAID, ili „Rokfeler fondacija”, „Roza Luksemburg štiftung”, itd. Ovog puta, voljom vlada ovih država nije došlo do potpune radikalizacije, ali nekom sledećom prilikom na jednom „velikom mitingu mitinga” mogli bi da dejstvuju snajperisti i bombaši, jer samo je to nedostajalo da u Srbiji započnu građanski sukobi čijom bi posledicom smene vlasti kod nas dugoročno bile vaninstitucionalne. 
Već zbog totalitarne prirode, nevešto skrivane i sramotne revolucije studentskih plenuma i građanskih zborova, zaverenih da sruše demokratske ustanove i nacionalnu prirodu srpske države, blokaderski pokret morao je biti opšte odbačen i osuđen na propast. Nije bilo tako. Karijeristi, te službenici stranih fondacija i vlada među dekanima i opozicionarima, razumeli su ovaj groteskni fenomen kao jeftino mobilizaciono sredstvo i način da se sakriju od javnosti. Ostatak opozicionih birača prihvatao je sve iz zaslepljenosti, neznanja ili iz očajne čežnje za političkim uspehom.

Ciljevi, duboko u nekropolitici – tom načinu da se oko svega slažemo, a političko odlučivanje prepustimo nekom drugom, jer „valjda je svako normalan protiv pada nadstrešnice i smrti ljudi” – bili su suštinski vezani za nacionalne i državne težnje Nemačke i njenih balkanskih podložnika. 
Krajem januara i sredinom marta postalo je jasno da velika većina građana ne deli stavove blokadera i nije spremna da i sama uđe u generalni štrajk. Posledicom velikih mitinga režim se nije raspao. Nastavak blokada posle svega, predstavljao je veliku grešku vođstva blokadera, ali ne samo studenata, već posebno dekana i aktivista koji su i imali pretežan uticaj. Nespremni da promene taktiku, da preuzmu odgovornost i usvoje bilo kakvu racionalnu dugoročnu političku strategiju, oni su doveli univerzitete u Srbiji do moralnog i prosvetnog bankrota. 
Posledice će biti vidljive tek u narednim godinama. Uprkos velikoj podršci među obrazovanima, imućnima i povlašćenima, konačan neuspeh blokada prati i ogromna šteta. Ove godine je rekordno malo interesovanje brucoša za upis na državne fakultete. Blokaderske uprave uveravaju nas da je sve u najboljem redu. Ipak, na većini fakulteta nije izvršena stvarna nadoknada nastave, a tihi bojkot dela profesora traje i danas. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu nadoknada je većinom vršena konsultacijama i preporučivanjem literature studentima. Pored 28 odsto manje studenata u odnosu na 2023. godinu koji su se ove godine prijavili za prijemni ispit, izvesno je da velika većina studenata suštinski nije ispunila uslov za upis sledeće godine. Na prvoj godini studija istorije napustila nas je, za sada, četvrtina studenata koji su 2024. upisali osnovne studije. Čak 83 odsto svih upisanih poslušalo je isprva naš poziv i vratilo se na nastavu pre nego što je na nadoknadu pozvao blokaderski dekanski kolegijum. Posle svega, uprkos njihovom velikom trudu i nastojanjima profesora, samo je dvoje studenata (manje od pet odsto) ostvarilo 48 ESPB i redovan i propisan uslov za upis druge studijske godine. Naravno, vlada, željna da se kriza završi, snizila je uslove upisa, a fakultet je to odmah prihvatio, tako da su svi studenti formalno još na pragu da upišu drugu godinu, ali nam i plaćaju školovanje. 
Blokada srpskih univerziteta donela je konačan slom demokratskog pokreta u Srbiji. On će morati iznova da se osniva i gradi. Bez obzira na rodoljublje i ideale velike većine studenata i najvećeg dela učesnika blokada svih slojeva i uzrasta, njihov katastrofalan uticaj na našu državu i univerzitet biće dugoročan. Odnos ideologa i vođa blokada prema političkim protivnicima: klasno i obrazovno segregacionistički, elitistički i u nekim slučajevima povezan s nacionalistički pokretima Hrvata, Muslimana i Albanaca, pokazuje da u Srbiji posledicom proteklih trideset godina, ratnih poraza, sankcija, tranzicije, tekovina titoizma, reakcijom na autoritarne vlade, ali i direktnim delovanjem stranih fondacija, agentura i vojski, iz dela srpskog naroda nastaje jedna nova, antisrpska nacija. 
S tim ćemo se, pored velikog i opšteg razočaranja, suočiti u budućnosti. Pad režima, koji će jednog dana uslediti, samo će produbiti ovaj proces.

*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista