Испод сфере дневне политике

Када смо сведоци континуитета социјалне и политичке кризе у земљи и региону, морамо имати на уму да у тим условима друштво постаје рањиво и на маргинама дневне политике – у битним сферама које се углавном не примећују. У најдубљим сферама когнитивног идентитета ослабљених друштава једноставније се реализују процеси преношења сложених теоријских и филозофских мрежа појмова из земаља које имају политичку и економску доминацију на глобалном нивоу. 
Рањиво друштво углавном неће моћи да искористи своје културне и теоријске капацитете како би споменуте нове мреже појмова вредновало и реорганизовало у складу са својим потребама. Напротив, у условима кад је друштво ослабљено, нове теоријске мреже појмова лакше ће актуелизовати све логичке и скривене импликације својих теорија и неометано их наметнути културним и животним оквирима друштва у које се преносе. 
Уколико најстручнији ауторитети не буду уочили идентитетске изазове и кризе с којима се суочавају у друштвеном контексту, у скривеним стадијумима дубоко испод нивоа дневне политике, онда ће њихово друштво несумњиво бити укључено у болне процесе који коначно воде до културног поништења. Когнитивно упозорење које садржи овај текст не би требало разумети као поруку да се не посветимо изналажењу решења кризе у сфери дневне политике, већ да је нужно да осим тога останемо усредсређени и на битније и скривеније процесе деструкције у дубинама свог културног и метафизичког идентитета. 
У средишту споменутих мрежа појмова који су чврсто логички повезани и у пакету се преносе у ослабљена друштва, уочавамо најновије друштвене и хуманистичке теорије доминирајућих земаља. Њих примарно истичемо зато што су установљене као резултат слојевитих промена у најбитнијим сазнањима о постојању, универзуму и човеку. Ове промене, које се манифестују у различитим сферама научног знања, веровања, колективних навика и друштвеног живота, најпре добију своју теоријску форму у филозофским круговима и, након тога, широко се примењују у следећим колективним сферама: (1) у свакодневним интересовањима и жељама у животу свих чланова друштва, (2) у стадијуму уметности и моћи колективне имагинације, (3) у организационим и практичним нормама друштвеног управљања и политичких структура у друштву. 
Важно је да напоменемо да ће сваки слој овог пакета међусобно повезаних појмовних елемената бити функционалан уколико сви други делови пакета буду активни, што значи да сваки део има кључну улогу, како у формирању, тако и у континуитету утицаја целог појмовног пакета. Другим речима, ако било који део овог пакета буде дискредитован, постаће упитно да ли ће и сви други делови моћи да опстану и уопште да буду присутни у контексту друштвеног утицаја. 
Последњим објашњењем нипошто не желимо да закључимо да сви слојеви споменутог појмовног пакета имају исту вредност и исту дубину утицаја. Напротив, неки слојеви су од принципијелног значаја, а неки други имају само формалну видљивост. 
Дакле, све новије хуманистичке и друштвене теорије, које не буду примећене у условима континуиране кризе на нивоу дневне политике, повући ће са собом целокупну мрежу појмова, било својих принципа или импликација, с којима су нераскидиво логички повезане. Онај део из појмовне мреже који не примети стручна и научна заједница ослабљеног друштва, биће свакако присутан, али као скривено и маргинално сазнање. Суштински је важно да приметимо да оваква сазнања на маргинама имају когнитивни капацитет да се преместе у централни део нове културе и да постану уочљива и активна – у сваком тренутку када носиоци њихове појмовне мреже, а то су споменуте нове теорије, стекну довољну доминацију у ослабљеном друштву. 
Поновићемо да говоримо о новијим друштвеним и хуманистичким теоријама које су формиране у својој културној домовини након што су им филозофски принципи тамо већ били установљени. Споменуте теорије утемељене су управо на таквим филозофским принципима и очекивано су добиле простор да се активно укључе у сферу колективне културе, то јест у књижевност, уметност и животну свакодневицу. Оне у ствари припадају категорији сазнања која су прихваћена у централном стадијуму културе и историје земаља савременог Запада зато што су се појавила као одговор на њихова питања и потребе, а већ су била утемељена на прихваћеним филозофским принципима. 
Озбиљан проблем настаје онда када се ове теорије, у контексту неупитне ауторитативности савременог Запада, премештају у другачије и ослабљене културе. Оне у новој култури неће бити одговор на домаће потребе нити ће бити домаћи когнитивни производ. Штавише, појавиће се у култури у којој њихови филозофски принципи нису прихваћени на начин на који су потврђени на савременом Западу. Шта ће се онда десити с многобројним слојевима филозофских принципа новијих хуманистичких и друштвених теорија? Поновићемо да су ти принципи били установљени као уочљиви део културе савременог Запада. Овде, у различитом културном стадијуму, ти принципи, у форми неодвојивих логичких прикључака новијих теорија, нужно ће бити присутни, али ће бити скривени као сазнање на маргинама. 
Обратимо пажњу на то да се скривена филозофска сазнања овде налазе на маргинама нове културе, која јесте ослабљена, али није изнутра празна. Она у себи већ садржи одређена филозофска сазнања о постојању, универзуму и човеку која могу бити у супротности с непозваним, сакривеним, гостом. Већ сада бисмо могли да формулишемо почетни предлог закључка. Новије хуманистичке и друштвене теорије нужно ће произвести у ослабљеним културама суштинске и историјске кризе, не првенствено због свог садржаја, већ због својих филозофских принципа који у форми скривеног сазнања углавном остају на маргинама стручног интересовања и пажње. 
Сложене појмовне мреже, које смо овде представили на најкраћи и најпростији начин, у сваком случају узрокују озбиљне културне изазове. Међутим, ако најстручнији ауторитети у ослабљеним културама препознају ове изазове и конструктивно се суоче с њима, изазови ће постати њихова својеврсна историјска прилика да активирају све когнитивне капацитете, укључујући и оне које су сами занемарили, у свом културном стадијуму како би реконструисали нова, гостујућа, сазнања у складу са својим друштвеним и метафизичким потребама. Ако то буде наша методолошка позиција, онда ћемо теоријске изазове савременог живота с посебним интересовањем пратити и прижељкивати чак и у условима континуиране друштвене кризе. У противном, ако гостујуће теорије и њихове скривене сазнајне принципе не будемо дочекали у креативном расположењу, нећемо имати право да се жалимо када маргинални теоријски изазови прерасту у наредним годинама и деценијама у обухватну кризу идентитетских промена и, коначно, културног и историјског ишчезнућа нашег друштвеног бића.

*Члан Савета оснивача Центра за религијске науке „Ком” у Београду, докторирао на Међународном универзитету „Ел Мустафа” у иранском граду Кому

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа