Ривалство САД и Кине биће све јаче

Како год посматрали резултате прве године мандата председника Трампа, несумњиво је да је продрмао свет и међународне односе. Неспорно, посредовање САД дало је одлучујући допринос окончању или деескалацији у низу сукоба – између Израела и Ирана, Пакистана и Индије, Руанде и ДР Конга, Тајланда и Камбоџе, Јерменије и Азербејџана. План за окончање сукоба у Гази засад колико-толико функционише, а за Украјину се и даље формулише. То су дипломатски успеси који показују важност САД на међународној сцени, али и агилност председника Трампа и његовог тима, каже у разговору за „Политику” проф. др Бранислав Ђорђевић, директор Института за међународну политику и привреду, најстаријег државног научног института у области међународних односа у Европи, који ће сутра навршити 78 година постојања. С друге стране, истиче наш саговорник, Трампове тарифе, разне нетарифне баријере и друге протекционистичке мере и амбиције оштетиле су поверење у слободну трговину, а многе земље су се нашле под притиском САД да прихвате билатералне трговинске аранжмане за које сматрају да нису фер.

Годину на измаку обележио је и однос Доналда Трампа и Владимира Путина, нарочито када су у фокусу биле теме попут Украјине, тестирања новог оружја…

У односима Трампа и Путина било је ове године успона и падова, изјава „блискости” и претњи, приближавања и удаљавања од договора о Украјини. Али несумњиво је видљив позитиван помак на релацији Вашингтон–Москва, нарочито у поређењу са периодом када је Џозеф Бајден био председник САД. Трамп је свестан да политички Запад није нанео стратешки пораз Руској Федерацији, да је украјинска војска пред колапсом у Донбасу и да је договор са Москвом неопходан. Истовремено, однос САД и Русије се не своди само на Украјину већ захтева и низ веома тешких договора и компромиса у вези са стратешким наоружањем и безбедносном архитектуром. Москви се свакако не свиђа убрзана милитаризација Европске уније, инспирисана Трамповим притисцима око војних буџета, као ни покушај замене руских америчким енергентима у Европи под мантром „енергетске диверсификације”. Све су то питања која остају за 2026, али важно је да су дипломатски контакти сада бројни и на више нивоа. Нема сумње да ће односи Трампа и Путина обележити и наредну годину.

Чини се да Трамп није успео да одвоји Путина од Сија?

Једна од интересантних теза, нарочито у првој половини године, била је и она о покушају Трампа да спроведе „обрнутог Кисинџера”. Односно, да понови успех који је државни секретар САД Хенри Кисинџер имао почетком седамдесетих година 20. века када је успео да убеди Маоа да се Кина дистанцира од СССР-а. Теза је била да би Трамп могао да искористи своје односе са Путином да се овог пута Москва дистанцира од Пекинга, као потенцијално највећег ривала Вашингтона у 21. веку. Међутим, врло брзо је постало јасно да од тога неће бити ништа. Москва и Пекинг су додатно учврстили билатералне односе, подигли ниво сарадње и трговинске размене на 250 милијарди долара, ојачали и проширили БРИКС и Шангајску организацију за сарадњу. Кина и Руска Федерација једна другој „чувају леђа” и на то ће САД морати да рачунају убудуће. Са друге стране, јасно је да ће се покушаји да се Москва и Пекинг „раздвоје” наставити.

Како оцењујете однос снага у геополитичком троуглу САД – Кина – Руска Федерација?

Ове три водеће светске суперсиле имају своје визије светског поретка у процесу мултиполаризације. Свака има и своја супероружја. Руска Федерација има тренутно најискуснију војску, уз изузетне нуклеарне капацитете и невероватне ресурсе. Кина има демографску предност, изузетну економску, индустријску, а слободно се може рећи и војну снагу. САД имају највећи војни буџет, најмоћнији дигитални екосистем и, наравно, имају долар.

Паралелно с трком за ретким минералима, одвија се и борба за најнапредније чипове. У том контексту, како процењујете да ће се развијати односи Сједињених Држава и Кине?

Неки кажу трка за ретким минералима, неки говоре о „тихом”, односно невидљивом рату. Ретки земни минерали, посебно литијум, титанијум, цирконијум и графит, провејавали су на неким од најважнијих светских догађаја током читаве године. Од Трамповог интересовања за „преузимање” Гренланда, који је богат овим минералима, до договора Вашингтона са Кијевом о њиховој експлоатацији. Не треба заборавити да је Америка, пре било какве озбиљне мировне иницијативе, ултимативно тражила и на крају 1. маја прошле године потписала са Украјином споразум о „сарадњи” у области украјинских минералних ресурса. Ако се имају у виду и недавни споразуми са Пакистаном и више земаља југоисточне Азије током самита АСЕАН-а у Куала Лумпуру, јасно је да су САД у хитној потрази за овим кључним компонентама за разне индустрије – од здравствене до аутомобилске и војне. Кина је апсолутни лидер у процесуирању ретких минерала, са уделом од преко 85 одсто на глобалном нивоу. Самим тим, Пекинг има „оружје” којим може да парира Трамповим претњама огромним тарифама. Видели смо да је Вашингтон био приморан да попусти када су у Пекингу уведени механизми за контролу извоза ретких минерала. Са друге стране, Пекинг је био незадовољан септембарским споразумом Вашингтона и Исламабада у вези са експлоатацијом минерала, пре свега у Балучистану. Између осталог, и због тога што се у овој пакистанској покрајини налази и лука Гвадар, кључна тачка на коридору Кина–Пакистан између кинеског Синђанга и Арапског мора, који је једна од најважнијих рута у оквиру иницијативе „Појас и пут”. Истовремено, разбуктала се „технолошка битка” око чипова, где САД и компанија „Нвидија” са „блеквел” технологијом и даље има предност, али се она стално смањује. Не треба заборавити ни битку за 6Г мрежу, која тек предстоји, а у којој кинески „Хуавеј” има преимућство. То све говори да ће ривалитет САД и Кине наставити да јача. Било би добро да остане у домену технолошко-економског напретка.

У међувремену, економска и политичка криза у ЕУ не јењавају. Ту су и предстојећи важни избори у Мађарској. Како вам Европска унија изгледа данас?

Немачка веома споро излази из рецесије, политичка криза у Француској не јењава у сусрет председничким изборима 2027. године. Сетимо се да је Француска само ове године променила три владе. Након победе Андреја Бабиша у Чешкој, ојачале су суверенистичке снаге у оквиру Вишеградске групе, коју чине Мађарска, Пољска, Словачка и Чешка. Остаје да се види како ће изгледати Мађарска након избора у априлу. То ће бити најпраћенији избори наредне године. Сама ЕУ се суочава са ониме што у Давосу зову „поликризом” – коктелом низа кризних и неизвесних процеса: стратешка аутономија јој је умањена, енергетски је веома зависна, а убрзана милитаризација не може да надомести године деиндустријализације. Мигрантска питања и даље доминирају у друштвима Западне Европе и не види им се крај. Проширење ЕУ званично постоји, али се поставља питање колико је оно искрено, поготово ако имамо у виду да се из геополитичких разлога као озбиљни кандидати постављају државе са огромним унутрашњим изазовима, попут Украјине.

Истовремено, Србија се суочава са притисцима да одустане од досадашњег спољнополитичког курса. Колико је могуће одупрети се томе?

Србија води политику „хеџинга”, једну врсту мултивекторске спољне политике, у оквиру које мора да се ослања на више кључних актера. У процесу преговора о чланству у ЕУ, налази се у окружењу земаља НАТО-а, где кључну улогу имају САД, а са друге стране има кључне партнере у Руској Федерацији и Кини када је реч о питањима територијалног интегритета Републике Српске, али и енергетског, инфраструктурног и економског развоја. Притисци да се одустане од такве политике су изузетно видљиви, али сврставање Србије у један блок, пре свега политичког Запада, против РФ и Кине, изузетно би се негативно одразило на наше националне интересе.

Где су ту онда питања попут Косова и Метохије, процеса нашег придруживања ЕУ, односа Србије с Кином, САД, Европском унијом и Руском Федерацијом?

Иза нас је још једна изузетно тешка година за српски народ на Косову и Метохији, уз тихо етничко чишћење и срамну сегрегацију. Политичка криза у Приштини не јењава, а са Запада притисака нема да одустане од политике „апартхејда” према Србима. Не наслућује се Заједница српских општина, коју је гарантовала ЕУ још пре 12 година. Истовремено, мало је помака у ЕУ интеграцијама. Остаје да се види да ли је Кластер 3 могуће отворити до краја године, али из данашње перспективе биће тешко јер је и даље доста противника, упркос позитивној препоруци Европске комисије. Са САД водимо ојачани стратешки дијалог и побољшали смо односе, иако фундаментално остаје много проблема, нарочито у вези са Косовом и Метохијом и нашим односима с Москвом и Пекингом. Тренутно је позитивна улога САД када је реч о БиХ, имају више разумевања за ставове Републике Српске. Са Пекингом развијамо „Заједницу Кина–Србија”, примењујемо споразум о слободној трговини, председник Вучић је имао два сусрета са председником Сијем, кинеске компаније су највећи инвеститори и извозници у нашој земљи. Постоје јасни спољни напори да се угрозе односи Београда и Москве, а за то се користе и питања НИС-а и наметање „гасне диверсификације”.

Сведоци смо убрзане милитаризације у свету, па и у Европи, уз повећање војних буџета у државама чланицама НАТО-а. Клизи ли међународна заједница ка већем рату?

Имали смо 59 активних сукоба у свету, а 78 држава је ангажовано у сукобима ван својих граница. Тренд демилитаризације, који је био доминантан од почетка 21. века, у последње две године је преокренут, имамо повећање милитаризације у 106 држава. У нашем региону посебно је забрињавајући тренд милитаризације који прати наратив секуритизације у Европској унији, наслоњен на наводне претње о могућем нападу из Руске Федерације. Договорено повећање војних буџета чланица НАТО-а на пет одсто националног буџета тешко да ће допринети смањењу тензија, а може да доведе до озбиљних последица по унутрашњу економску и социјалну стабилност. Сведоци смо и кршења Резолуције 1244 и наоружавања такозваних косовских безбедносних снага од стране САД, Велике Британије и Турске, као и стварања некаквих „мини-савезништава” у региону усмерених против Србије и Републике Српске. То су врло опасни трендови, који се очигледно толеришу и служе као додатан притисак на Београд и Бањалуку.

Уједињене нације су 2025. обележиле 80 година постојања. Како видите будућност мултилатерализма?

Свет је обележио 80. годишњицу УН у складу са тренутним стањем мултилатерализма у свету – незадовољавајуће и непримерено. Ипак, почетком године, Кина је посредством министра спољних послова Ванг Јија у оквиру Савета безбедности УН покренула иницијативу за обнову мултилатерализма заснованог на систему и Повељи УН. Одговор на ову иницијативу охрабрио је председника Сија да на самиту ШОС-а у Тјенцину почетком септембра предложи „Иницијативу за глобално управљање”, која се наслања на његов концепт „истинског мултилатерализма” и суверене једнакости, односно противљења двоструким стандардима када је реч о поштовању територијалног интегритета. Веома је важно то што је и Република Србија безрезервно подржала ову иницијативу, а након тога исто су учиниле и многе друге државе. То је нешто што улива наду.

Стање у Гази је и даље катастрофално

Може ли се говорити о деескалацији на Блиском истоку, након изузетно турбулентне године?

Чињеница је да је барем засад окончан изузетно опасан директан сукоб Ирана и Израела, али и да је постигнут договор о деескалацији у Гази, тако да можемо да кажемо да је до одређеног помака дошло. Мој утисак је да су ставови Ирана и Израела у вези са трајним решењем палестинског питања и безбедносном архитектуром на Блиском истоку и даље фундаментално супротни. Управо те разлике ће одржавати велику тензију, упркос одређеном напретку на терену. Свима је јасно да је ситуација у Гази и даље катастрофална, пре свега са хуманитарног аспекта, али и са аспекта међународног права. Много је кршења примирја, са обе стране, а нека од кључних питања на самом терену нису решена. Ситуација остаје изузетно опасна и трагична.

Институт на добробит Србије

Институт за међународну политику и привреду сутра обележава 78 година постојања. Како оцењујете пут који је пређен од 8. децембра 1947, када је основан Уредбом Владе ФНРЈ?

Све промене које су се дешавале у држави, односно у друштву, одражавале су се неминовно и на наш институт, који је иначе најстарија државна научна установа области међународних односа у Европи. Одласком СФРЈ у историју, институт је постао пасторче СР Југославије и Србијe и Црнe Горe, али су се ствари последњих година поправиле. Како било, у којим год условима да је институт радио, то је било озбиљно и предано, а тако ће наставити и у будућности, на добробит Србије