Троминутни рат без победника

Чему рат чији је исход познат и пре него што би био испаљен први метак? Поготово ако би тај први метак био балистичка ракета са нуклеарном бојевом главом, која приликом детонације ослобађа температуру од 4.000 степени. Сасвим довољно да Ајфелов торањ претвори у језеро истопљеног метала.

Да се разумемо, немамо ништа против Париза и Француске. Ајфелов торањ послужио је као илустрација девастације у случају рата између Русије и Европе. Јер у том рату сви би били губитници. Ударни талас који прати нуклеарне експлозије збрисао би и Колосеум. Радиоактивни цунами стигао би Темзом до Лондона, док би Берлин поново добио обрисе које је имао у мају 1945. године.

Ништа боље не би прошла ни Русија. Бајковите куполе Кремља нестале би у трептају ока. Од Санкт Петербурга остала би гомила крша и прашине коју би ветар разносио по језеру Ладога и Балтику.

Све у рату Русије и Европе било би потпуно бесмислено. Из којег год угла покушали да сагледамо опасност и ток могућег сукоба, он се увек завршава исто – катастрофално. Али пођимо редом.

Замислимо да руска војна машинерија једног дана крене у правцу Запада. Испостави се да су јастребови у Бриселу били у праву и да су руски тенкови прегазили прибалтичке земље, а потом прешли и границу са Пољском. Наравно, Москва би пре тога распоредила подморнице са интерконтиненталним балистичким ракетама, а трупе у Калињинграду заузеле би одбрамбене положаје око база и батерија са противбродским пројектилима који покривају Балтик. ПВО системи у руској енклави покрили би и добар део Пољске. Скоро па до саме Варшаве.

Шта би у том случају учинила Европа? Пољска армија је снажна. Модерна. Пољаци су одлични ратници, високо мотивисани. Посебно када је реч о Русима, историјским непријатељима.

Пољска би највероватније одолела првом удару. Милијарде уложене у куповину најбољих америчких, немачких и јужнокорејских тенкова би се исплатиле. Истина, питање је колико дуго би то трајало. Наиме, Русија на бојном пољу има већу ватрену моћ у артиљерији, испробане ПВО системе који би искључили употребу непријатељске авијације. И што је најбитније – има ратно искуство из текућег сукоба у Украјини. То нема ниједна друга армија у Европи. Ако међу њих не рачунамо Украјинце.

Пољацима би у помоћ похитали савезници НАТО-а. Први би на бојно поље стигли Немци. Потом Холанђани, Французи. Трупама Велике Британије требало би неколико дана више. Тек да својих 300 тенкова пребаце преко Ламанша. Затим би стигли Италијани, Шпанци и остали, који би добили задатак да осигурају средину и југ фронта.

Посматрано статистички, Европа, без Америке, могла би да се одупре руском нападу. Европа има више активних војника и већу резерву. Европа је посебно јача на пољу авијације. Европске земље на располагању имају више од 22.000 авиона. Руси имају нешто испод 5.000. Заостаје и морнарица под командом Москве. У штабу у Бриселу на бројном стању имају око 1.200 бродова, у односу на око 450 руских. ЕУ има готово милион војних возила, а Русија мање од 150.000.

Горенаведени сценарио о руском нападу на прибалтичке земље и Пољску прижељкивали би генерали у Бриселу. Они би преузели команду, стабилизовали фронт и у великом контранападу би кренули у правцу Истока. Руси би се повукли, да не кажемо побегли, а у Бриселу би спремали медаље и ордење за победнике.

Могући рат Европе и Русије, сасвим смо сигурни, не би имао такав ток. Зашто би Руси губили време са концентрацијом трупа и технике, лагеровањем залиха за класичан сукоб? Они имају нешто знатно ефикасније. То је електромагнетно оружје.

Приликом нуклеарне експлозије на великој висини (30.000 метара и више) генерише се електромагнетни пулс (ЕМП), односно временски кратак талас електромагнетне енергије који уништава електронику. Он не утиче на људе и живи свет, али може да уништи већину инфраструктуре на којој почива савремени начин живота.

Дакле, Москва би уз помоћ таквог оружја могла да онеспособи већи део ратне машинерије НАТО-а у Европи. Не би могли да полете авиони, камиони и тенкови би стали насред пута, не би могли да изађу ни из складишта ратне резерве. На бродовима би прегорели радари, ракетни и торпедни системи. Заштиту од ЕМП-а нуде само дубоко укопани бункери са јаком арматуром која би послужила као Фарадејев кавез.

Верује се да би ЕМП онеспособио и сателите у нижој орбити. Међу њима су и они који служе за комуникацију и навигацију. Без њих, европска армија би морала да у своје редове уврсти курире који би преносили писмене и усмене наредбе. Официри на терену могли би да се оријентишу само уз помоћ папирних мапа. И то под условом да се присете како се користе бусоле.

Русија не би могла да победи Европу. Као што ни Европа не може да победи Русију. Јер како победити земљу која у инвентару има више од 5.000 нуклеарних бојевих глава?

Истина, Европа би могла тешко да рани Русију. Крстарећим ракетама и авионима који би се пробили кроз ПВО одбрану Брисел би могао да циља велике енергетске комплексе, аеродроме, железничку мрежу. Транссибирска пруга сигурно би била међу приоритетним циљевима. Ако би она била прекинута, не би могла да стигну појачања са Истока. Руска, кинеска или севернокорејска.

Руска морнарица би скупо платила цех рата. Рецимо, са уласком Шведске и Финске у НАТО, директној претњи су изложени аеродроми и базе атомских подморница око Мурманска. Руске подморнице морале би да пребазирају у Северодвинск или Архангелск. Тамо би биле као у мишоловци јер би приликом изласка на отворено море могле да упадну у заседе.

Да не идемо тако далеко. Европа би у правцу истока могла да напредује само до граница Русије. Оног тренутка када би ЕУ трупе прешле ту линију, Москва би добила одрешене руке да употреби нуклеарно оружје. Ту долазимо до оних 5.000 нуклеарних бојевих глава.

Наиме, у Москви би могли лењиром да повуку линију између Балтика и Црног мора, рецимо, преко Украјине и Пољске и да у размаку од сто километара детонирају по једну тактичку атомску бомбу. Уз повољне ветрове који би дували у правцу запада, Москва би добила одбрамбену линију у којој непријатељске трупе не би могле да бораве.

Француска и Велика Британија као европске нуклеарне силе, могле би да одговоре употребом свог оружја судњег дана. Широм Русије има довољно циљева ка којима су усмерене ракете са нуклеарних подморница које су базиране у Шкотској (северозападно до Глазгова) и Бретањи (преко пута Бреста).

И Русија би имала довољно циљева. Међу њима је свакако Аеродром Бодо у Норвешкој, који обезбеђује подземне базе за америчке нуклеарне подморнице. Са тог аеродрома полећу авиони који у хладним водама између Норвешке и Гренланда прате кретања руских подморница. И тако даље, у недоглед.

За крај да се сетимо лекција из прошлих времена. Колико пута сте чули да се историја понавља? Тренутно, све подсећа на период Шпанског грађанског рата. Европа је живела у привиду мира, док је Иберијско полуострво горело у биткама иза којих су стајали Немачка, Италија и Совјетски Савез. Највећу цену платили су Шпанци. Као сада Украјинци.

И тада су сви говорили о миру, полагали наду у здраву памет и логику. Али на конференцији у Минхену 1938. године, Чехословачка је у циљу мира, мада је нико ништа није питао, остала без Судетске области (свака сличност са захтевима за предају територије у Украјини је случајна). Британски премијер Невил Чејмберлен је по повратку из Минхена говорио о „миру нашег времена”. Не знајући да ће годину дана касније почети Други светски рат.

Хоће ли свет сада бити паметнији? Не треба се кладити на ту могућност. Да је памети, нико не би говорио о рату. Јер овог пута битке не би трајале данима и месецима, већ минутима. Таман колико је потребно ракетама са нуклеарним бојевим главама да стигну до циљева широм Европе и Русије. Неко је израчунао да би једном таквом пројектилу, испаљеном из бившег Кенигзберга, до Берлина требало мање од три минута лета. За то време ни Јусеин Болт не би успео да напусти канцеларију, отрчи до најближег склоништа или да заклон потражи у станици метроа. Чак и да успе у томе, питање је шта би га сачекало на површини. По окончању троминутног рата.

Америка – посматрач пуних џепова

Од оснивања НАТО-а Америка је увек имала главну реч у тој организацији. Та улога уско је везана са америчком наменском индустријом. Америка је савезницима у Европи продавала оружје, које су они куповали, често без питања. Тако је Западна Немачка за своје ваздухопловство својевремено купила америчке авионе Ф-104 „старфајтер”, који су због малих крила били веома нестабилни при мањим брзинама. Пилоти су тај авион због више стотина погинулих летача за његовим командама прозвали „произвођач удовица”. То је била јавна тајна, али нико није смео да званично постави питање и затражи одштету од Америке.

Вашингтон је и даље светски дилер оружја број један. Он би зарадио на сукобу Европе и Русије. Ипак, поставља се питање да ли би Америка активно учествовала у том рату. То је тема о којој се увелико расправља и многи се слажу да би, ако Руси заобиђу америчке војне инсталације у Европи, Вашингтон остао на нивоу посматрача. Другим речима, ако Руси не угрозе америчку команду за Европу у Штутгарту, америчку команду за Европу и Африку у Визбадену, ваздухопловну команду у Рамштајну, „Авијано”, „Инџирлик” и друге базе, посебно оне у којима се налазе атомске бомбе, Америка би могла комотно да се извуче из сукоба који би вероватно уништио Стари континент.