Благородна сарадња генерација

Да славна шаховска традиција може увек да се оживи ако се негује и у сушним временима, потврђују последње године њеног овдашњег обнављања. А у новом „златном добу” српског шаха, са четири европске титуле на које стално ваља подсећати (Алексеј Сарана и репрезентација 2023, Александар Инђић 2024. и Теодора Ињац 2025), у истом слављеничком тону се завршава и сезона 2025.

Тек што смо се обрадовали победе Александра Инђића у Кини и Алексеја Саране у Казахстану, из Лондона се тријумфално враћа и Велимир Ивић. Наш најмлађи репрезентативац је тамо, на масовном ФИДЕ турниру, равноправно поделио прво место са главним фаворитом Прагнанандом и британским имигрантом Гасијем, а био је и у прилици и да остави све асове за собом.

У кључном дуелу против двоструког кандидата за изазивача светског првака Рамешбабу Прагнананде, жртвовао је пешака у отварању и стекао надмоћну позицију. Тада је, млади али већ врло искусни Индијац, повукао „најбољи нешаховски потез”, како су то назвали индијски медији. Видевши да се Ивић ближи цајтноту са пешаком мање, изабрао је прави тренутак да одигра потез и брзо понуди реми. Наш репрезентативац је мало размислио и прихватио понуду, а онда му је противник за таблом показао „о чему се ради”. Свеједно, Ивић је у завршна два кола надокнадио заостатак и стигао великог фаворита, коме је победа у Лондону била узузетно важна да би осигурао место на мартовском Турниру кандидата.

Да би шах дисао пуним плућима, неопходни су му успеси домаћих асова на страној сцени, а Србија их сада има. И, неопходно му је најшире друштвено поштовање и признање таквих резултата, у времену када су главни медији заборавили на њихову вредност и целокупни значај краљевске игре. Зато је ОШК Београд, под диригентском палицом неуморног председника Аце Милићевића, изабрао прави тренутак за дуго планирано вече посвећено велемајстору Душану Рајковићу, једном од оних који су данашњим успешним генерацијама могли да буду узор.

У време када славимо резултате играча који је као „мали Веља” имао максималну подршку Академије ОШК Београд, у клубу на Карабурми је одавана почаст онима који су се борили за такве успехе. Велемајстору Рајковићу, заслужном репрезентативцу, тренеру и селектору, те прерано преминулом мајстору ФИДЕ, селектору и клупском пријатељу Моми Вучићевићу, чије име од сада носи клупска академија.

Главни део вечери био је посвећен Душану Рајковићу, „последњем Мохиканцу” међу шаховском господом, како га је Аца Милићевић најавио. Новинар и публициста Мирослав Нешић је сјајно је припремио и водио овај сусрет; доајен шаховског новинарства Владан Динић је од срца говорио од вишедеценијском пријатељству са велемајстором из Смедеревске Паланке, а мајстор ФИДЕ Иван Мартић је анализарао једну од партија слављеника.

Врхунац вечери биле су анализе самог Рајковића. Пуне шарма и ведрог духа иза којег се не виде ни 83 године нити данашњи проблеми гашења шаховског живота у Смедеревској Паланци, нашој некадашњој шаховској метрополи, партије су зрачиле лепотом и маштом, још од давне 1958, када је са непуних 16 година изборио место на Омладинском првенству Југославије.

Важно је овде рећи ко се све одазвао да присуством почаствује већ легенадарног велемајстора и тренера. Листа је дуга, али не смеју да се забораве Војин Вучићевић, оснивач доброчинитељског удружења „Стара Рашка” и отац Моме Вучићевића; велемајстор Александар Инђић, још исцрпљен после победе у Кини и заједно са оцем Дупаном, интернационалним мајстором; велемајстори Бојан Вучковић и Ирина Чолушкина, генерални секретар СД Београд Миодраг Савић; славни рукометаш и спортски радник Недељко Јовановић ...

И, што је и суштина овог скупа – полазници Академије „Мома Вучићевић”, на челу са њеним изданцима, а данашњим репрезентативкама Аделом Великић и Јованом Срдановић. У том благородном дружењу генерација и професија; у поштовању и за прошлост и за будућност, највећа је нада да ће наш шах наставити да шири крила.