Значај првог места

Партизан је дочекао тренутак да буде први на табели! Летос је то било незамисливо, донедавно заваравање (Звезда је имала утакмицу мање), а сада је то стварно стање. И кад је то био привид пунио је срце његовим фудбалерима, јер је могло да се тумачи да су, ето, стасали за велика дела, иако су прилику добили стицајем околности у клубу, који је тонуо као да је упао у живи песак. Сад заиста има основе да верују у себе.

Ипак, то запоседање највишег положаја у лиги не значи и да је добијена главна битка. Партизан је пре две године био такозвани јесењи првак. Тај успех је додатно опијао, јер је остварен у непосредном окршају против Црвене звезде. Победа против „вечитог ривала”, после дуго година, одвела га је на зимски одмор с бодом више од њега. Међутим, још није грануло пролеће 2024, а та предност се истопила, па је још једна година била сушна.

Ни много већи капитал с којим је клуб ушао у 2022. није се оплодио. „Црно-бели” су тада Нову годину дочекали с пет бодова више од Црвене звезде, али ни те сезоне се нису вратили на престо. На крају су за шампионом заостајали два бода.

Ово прво место је, ипак, много другачије од ранијих узлета. Остварено је, углавном, с младим играчима, из сопствене школе и с неколико неафирмисаних појачања из Црне Горе (ни сада не можемо да се навикнемо да су туђи). Има и странаца, али као и искуснијих играча, њихов број је симболичан.

Зато је учинак у овом првенству подстицајан, јер је постигнут без скупих куповина по белом свету. Испоставило се да и са тим што се има у својој кући може да се не само држи корак с главним ривалом, него и да се искорачи испред њега.

Ни тренери нису представљани као мађионичари. Са Срђаном Благојевићем нису ушли у Европу, али се нису ни обрукали. Остао је утисак да се могло даље да је приступ био зрелији. Изгубио је поверење испадањем у Купу Србије већ на првој препреци и то против екипе из нижег ранга такмичења, а рана је постала још дубља када је, одмах потом, његов тим потучен до ногу на Бановом брду у првенству. Кестење из ватре су на две утакмице извадили његови сарадници, а онда је Ненад Стојаковић добио задатак да гура кола узбрдо. Чинило се да је то превелик залогај за тренера непознатог широј јавности, нарочито кад је дебитовао тешким поразом код куће од Панчеваца. Уследиле су две победе са по четири дата гола, прво место на табели и сада машта може да иде несагледиво далеко.

С новим тренером „црно-бели” мање усложњавају ситуацију у својој опасној зони, јер не настоје толико на томе да кратким додавањима износе лопту, нити да измишљају топлу воду у свом казненом простору. У Крагујевцу се тако нешто омакло Трифуновићу кад је, у препуном шеснаестерцу, уместо да избије лопту било куда само што даље од гола, хтео да је врати голману, па она тик поред стативе отишла у корнер.

Било је и раздобља када је Раднички опседао гол „црно-белих” и чинило се да ће предност гостију од два гола разлике да се истопи, што не би била реткост. Ипак, у правом тренутку је постигнут трећи гол и, мада то није сломило Крагујевчане, Партизан је могао да одахне.

Поново је заблистао Јован Милошевић, који је не само био двоструки стрелац (први гол је био још једна „мајсторија” после оних „маказица” у Ивањици, а други постигнут захваљујући истанчаном осећају за гол), него је и маштовито створио шансу Трифуновићу да начне мрежу домаћина, пропустивши му лопту при чему је одвукао пажњу и свог чувара и голмана.

Вреди да се истакне допринос Аранђела Стојковића, који се неколико пута истакао и као стрелац, у неочекиваној улози. Иако изразити одбрамбени играч, који некако није у првом плану, показао је да уме и да намести гол и то онај одлучујући. Упослио је Милошевића за 3:1 тако умешно да му сваки „пакер” позавиди.

Било је у редовима „црно-белих” још фудбалера, који су се у неким важним моментима показали као асови. Али, не би ваљало да помисле да то заиста и јесу. Дуга је сезона и тек треба да потврде оно што су ове јесени најавили.

И Стојаковић је наговестио да може да се носи с бременом, које је прихватио. Плански или не, тек овај тим је офанзивнији од самог почетка, него кад су га водили његови претходници. Против Железничара рано вођство није сачувао, против Јавора је успео уз доста среће, а у Крагујевцу, на првом гостовању, фортуна јесте опет била на његовој страни, али њени скути нису морали да буду толико дугачки да Партизан сачувају од невоља.

С таквим приступом „црно-бели” опет могу да буду „парни ваљак”. И то и треба да им буде циљ. Стојаковић је најавио да хоће нападачки Партизан. То је, додуше, обећавао свако ко је дошао на његово место, али је ретко ко то и спроводио. За клуб, а и за српски фудбал, од непроцењиве је важности да се у нашој лиги игра за гол више, да се на домаћим утакмицама стиче навика да се напада, и налазе решења, и за окршаје у Уефиним такмичењима.