Дете оставило друговима поруке: „Побићемо вас све, пазите се"

Месецима се у медијима врте сцене напетости пред школским капијама, расправе, сукоби, узнемирени родитељи и нервозни ђаци. А онда се сви искрено изненаде када дете, у таквој атмосфери, напише поруке које никада нису смеле ни да му падну на памет, пише „Ало“.

У ОШ „Јосиф Панчић“ на Бановом брду, ученик је оставио узнемирујуће цедуље. Школа је одмах реаговала, полиција је укључена, стручни тимови активирани. Све по протоколу. Али права тема није један инцидент ,  права тема је питање које нико не жели наглас да постави: шта смо очекивали да ће се десити када годину дана шаљемо децу на место које одрасли претварају у поприште својих сукоба?

Деца не разумеју политичке поруке, али разумеју тон. Разумеју страх. Осећају напетост. Уче из онога што виде, а оно што су ове године видела, нема везе са школом као простором за учење. Када су блокаде улаза постале нормална ствар, када су протести испред капије постали “редовна појава”, када се безбедност школа месецима претвара у политичко бојиште, онда овакви инциденти нису изузетак него последица, наводи се у тексту листа „Ало“.

Поруке које је дете написало нису само дечји несташлук. Оне су огледало света у којем одраста. А тај свет је ове године био обојен  сукобима и протестима блокадера. Ако дете изговори оно што одрасли непрестано понављају, онда проблем није у детету, проблем је у одраслима.

Директор школе је замолио родитеље да не шире панику. Наравно да је у праву.

Али тешко је смиривати панику када је читава година прошла у њеном стварању. Тешко је тражити од родитеља да верују институцијама ако су те исте институције месецима биле гуране, развлачене и нападане са свих страна. Када су их сами родитељи те деце блокирали, а наставници проводили време на улицама уместо у учионицама. Тешко је говорити о нормалном окружењу када нормалног окружења није ни било.

Овај инцидент не би смео да се посматра као изолован случај, већ као опомена. Не само деци, него и нама. Деца су само упила атмосферу коју смо им сервирали. Школе нису терен за политичке демонстрације, нити вентил за фрустрације одраслих.

Ако желимо да престанемо да се згражавамо над цедуљама које ђаци остављају, морамо прво престати да уносимо своје битке у њихове учионице. Јер када одрасли изгубе компас, деца то прва покажу. И најчешће на најпогрешнији могући начин, пише „Ало“