Било једном давно у Србији

Прошле седмице једна уредница осуђена је на новчану казну и привремено јој је одузето право да уређује новине током дуготрајног раздобља. Српско модернизовано правосуђе донело је пресуду која је преседан, необичну толико да је њена критика превазишла подржаваоце садашњих власти. Откако је дошло под контролу САД и ЕУ наше правосуђе никад није показивало ни строгост, ни правичност кад је реч о страним медијима регистрованим у Србији, па је овај излазак из идеолошке матрице, макар и једног удружења, леп, мада сасвим формалан гест. 
Уредницу је тужио адвокат Зденко Томановић, нашој јавности одскора познат као опозиционар и горљиви заговорник студентског блокадерског покрета. Његови пријатељи говоре да је овај адвокат с вишедеценијским искуством презрео режим због Бриселског споразума из 2013. и политике према Косову и Метохији. Многи памте Томановића из времена када је, почетком двехиљадитих година, био први бранилац Слободана Милошевића и једини Србин који га је видео мртвог. Режим је чак започео и кампању којом је овог адвоката, за кога верује да је најмоћнија личност у блокадерском покрету, представио као особу у коју први председник наше републике на послетку није имао поверења. 
Тридесет година сам у српској политици. Једном давно, у прошлом веку и хиљадугођу... имао сам 24 године и као гласноговорник Демократске странке учествовао сам у борби против режима који је у једном часу новинаре предао привредном суду, одредивши да њихови преступи буду кажњавани баш као у случају немарних возача или „сексуалних радница” (што би рекли у Британији). Било је довољно да неко тужи новине зато што „Ослободилачка војска Косова” у тексту није стављена под наводнике па да уследи пресуда с глобом од милион марака (што је вредност данашњих три милиона евра), која би сместа затворила новине, а аутора лишила све имовине и претворила у дужничког роба (у земљи где банке нису давале персоналне кредите). 
Опозиција се бунила, али била је ванпарламентарна, а и да није – спремао се рат НАТО-а против Србије и демократија је била прва жртва – туђина и домаћих. У то време министар информисања био је данашњи председник републике Александар Вучић. Опозицији није баш увек сметало да искористи овај закон: тако је београдска секретарка за културу, глумица Љиљана Благојевић, тужила двадесеттрогодишњу новинарку, а њен супруг писац, слободоумник и актуелни опозиционар Синиша Ковачевић на рочишту је поручио да млада новинарка може да оде на улицу да живи. Наравно, СПО је у градској власти био без ДС-а и ГСС-а, подржан од владајућег СПС-а. Пошто је опозиција углавном била немоћна, а њене акције пропадале, енергични, мада често у брзини непромишљени, Зоран Ђинђић одлучио је да тужи режимску „Политику” и њеног директора Хаџи Драга Антића. Имао је много разлога за тужбу – било је то време пре интернета, Србија је била изолована и у опасности, улози су били већи, а увреде и клевете су чак и у једним таквим новинама за данашње време биле незамисливе. Одлучио је да то учини на мах, благовестио је о томе странку и адвоката, али није консултовао своје коалиционе партнере, нити је на било који начин – а камоли на данашњи начин софистицирано – консултовао српску јавност. Једина савезница, Весна Пешић из Грађанског савеза Србије, сместа је осудила ову тужбу као непромишљено признавање неправедног и драконског Закона о информисању. 
Демократе су очекивале макар медијски спектакл. Хаџи Драган Антић, у то време гојазан, с кубанском цигаром међу зубима и са зализаном косом, изгледао је као карикатура младог латино-лепотана, славног холивудског глумца тог времена, а рана појава класне гордости стално је грдила овог човека зато што је по образовању био електричар (што би у филму рекли „бандераш”). Одатле и није чудно што је у сали, коју су испуниле демократе (углавном запослени у странци и централним градски општинама), настала провала смеха када је Горан Весић – Ђинђићев вечити ађутант – гласно запитао: „Да ли је дошао Бандерас?” 
Судиници све то није било смешно. Израз лица – особе која је сазнала да има рак плућа, а тужитељ је једини који је у њеном присуству годинама палио цигарету цигаретом – пратио је крвничким погледом управо Ђинђића. Чак је и давање података страна било својеврсно понижавање, у којем је бивши градоначелник унезверено понављао „име, име оца и презиме”, статус неосуђиваности и дрхтавом руком пружао личну карту неумољивој суђаји библијских инспирација и армагедонских намера. 
Бандерас се није појавио. Уместо њега, дошао је други холивудски глумац. Ентони Хилд који у филму „Кад јагањци утихну” глуми др Фредерика Чилтона, управника затворске болнице у којој су заточени најгори злочинци и међу њима страшни др Ханибал Лектор (сир Ентони Хопкинс). Пошто главни глумац не може бити омражени и одвратни негативац, аутори сценарија пребацили су део терета на рошавог Хилда и ролу амбициозног и злог психијатра, који је због каријеризма прихватио да буде тамничар. Победнички осмех још више је развијао антипатије окупљених запослених и блејача, међу којима „нико и никада није гласао за Милошевића”. Томановићева одбрана била је изванредна. Ђинђића и адвоката Горана Драганића везао је у чвор када би обуздавајући осмех дрхтавог гласа и са сузом у оку наглашавао како се чуди да је светски човек какав је Ђинђић подржао један тако неправедан закон и сада настоји да осуди његовог клијента и угаси безмало век старе, најстарије живе, српске новине. Док смо чекали пресуду Драганић је пао у малодушност: „Осудиће га...”, мрштио се немоћно, први пут у животу на победничку перспективу свог случаја. И био је у праву. Хаџи Струју су осудили, на малу казну, која је сместа била и плаћена. Томановић је био најсрећнији поражени адвокат кога сам у мом богатом искуству са српским правосуђем видео. 
Прошла седмица представила ми је ову причу у сасвим новом светлу. Упутила ме је на једну стару истину – ништа није онако како се чини. 
Зато желим да поручим свима који мисле да је пред нама „нови свет”, „последња револуција”, сврставање на „праву страну историје”... Све се креће и временом преокреће... Пазите, револуционари, Робеспјери, Кронвели и Троцки... да и ви не доживите да ваш „Томановић” постане опозиција. Да новинаре „творца Закона о информисању” лишавају занимања или радне позиције. Да вам „Весићи” постану режимлије које чекају да их „Бандерасов” адвокат пошаље на доживотну робију. Да „слободоумник” постане онај ко је девојчицу-приправницу терао да једе из контејнера... Није проблем у цени коју ћете лично платити. Свако ко је у политици мора да плати. Ни у разочарању. Оно је део живота – срећа је инцидент. Проблем је у томе што ћете огрешити душу, унесрећити непознате, обогатити оне које презирете, открити да сте мрзели узалуд, а у међувремену остали без пријатеља, стекли непријатеље и проклели сопствене кумове. 
Не залажем се против свете и узвишене борбе за слободу. Не релативизујем зло. Али вас позивам да себе и своја скромна искуства и невелика знања не узимате за меру добра и да, како год било, мало успорите, умерите, о’ладите и прикочите. 
Срдачно ваш 
Старац Чедомир

*Професор Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа