Ако млади оду из села, ко ће хранити град

Горан Поповић живи у селу Дучина, седамдесетак километара удаљеном од Београда. Са тек 23 године уме да сеје, тањира, врше жито, балира сено и музе краве. Све су то радови потпуно страни његовим вршњацима из „круга двојке”, који студирају разне „менаџменте” и „економије”, надајући се да ће по завршетку студија ускочити у фотеље предвиђене за руководиоце уносним бизнисом, при чему у најбољем случају завршавају као банкарски чиновници. Горан, који од школе има само осмолетку, пак, нема дилему – жели да, као и његов рођени брат, шеснаестогодишњи Драган, остане на селу и брине о газдинству Поповића, које већ петнаестак година производи сир. И док њихов отац Влада предлаже да иду у град и нађу посао, деда Новица (75), пољопривредник у пензији који је, упркос годинама, оседео само на залисцима, има супротно мишљење.

– Ако они то желе, немам ништа против. Имају услове и машине, а ни знање им не мањка. Уосталом, ако сви, па и млади, оду са села, ко ће хранити људе? – пита се Новица.

Дучину чини 300 кућа раширених по атару недалеко од подножја Космаја. Да би се дошло довде, може се ићи преко Авале, кривудавим путем по коме компакт-диск у плејеру аутомобила прескаче због рупчага на друму, или нешто мирнијим аутопутем, па кроз Жарково и Барајево. Како било, ако се овамо упути онај поменути становник престоничког језгра, проћи ће кроз хрпу за њега неоткривених места. У првом случају, путокази ће показивати натписе Ђуринци, Неменикуће, Рогача, Дрлупа, док ће се из правца Барајева путник заплести у густу мрежу егзотичних топонима, као што су Бељина, Манић и Слатина.

Дом петочлане породице Поповић налази се у делу села познатом као Петловац. Деда Новица каже да је име потекло у време када су Османлије, освојивши овај простор, похарале и побиле све што се могло опљачкати и убити осим – једног петла. У Петловцу и данас има петлова, али Поповићи су познатији по – кравама.

– Дуго времена само смо музли краве и продавали млеко. Када су дошле деведесете и хиперинфлација, „Имлек” није могао редовно да плаћа откуп, па смо одлучили да се „прешалтујемо” на производњу сира. Сада имамо око 16 крава и телади одличног здравља. Штавише, једна од крава, која делује мршаво на први поглед, дала је 36 литара млека у једном дану – прича Влада Поповић, додајући како његови укућани не планирају да се врате производњи млека, јер цена откупа пада из године у годину. Прошле године, каже, литар су могли да продају за више од 30 динара, док данас за исту количину могу да добију свега 14. Сир који произведу продају на пијацама у Раљи и на Бановом брду, што је Горанов „рејон”. Колико је велико интересовање овог момка за останак на селу сведочи чињеница да је од 12 ђака који су ишли у његов разред он једини који није тражио посао ван пољопривреде. Децембра прошле године, благодарећи препоруци општине Сопот, Горан је био један од 25 младих људи из наше земље који су под покровитељством Европског покрета у Србији недељу дана боравили у Пољској, обилазећи сточарска газдинства и индустријске погоне.

– Много сам научио на том путовању. Свакодневно смо имали предавања која су нам држали њихови предавачи, стручњаци. Обишли смо и ергелу коња, као и највећу млекару у Пољској, која млеком снабдева осам од укупно 12 региона у овој држави. Фотоапаратом нисмо могли целу споља да је „ухватимо” – усхићен је Горан, док нам показује слике из постојбине полке. Каже да се не плаши останка на селу јер је „здравије живети овде него у Београду”, али сматра да је једино што може да буде препрека – недостатак државне подршке сељаку.

– Млади беже са села јер није исплативо остати. Богу хвала, ја не крећем од нуле, већ потичем из фамилије у којој старији не памте да је неко био запослен ван пољопривреде. Потребно је да држава допринесе оживљавању села. Увоз робе, пољски тоалети, ниска цена откупа, све су то проблеми са којима се сељак суочава. Није проблем да започнеш производњу, него да продаш то што направиш – разборито говори Горан.

На растанку, прича нам како брину да ли ће ове године добити пољопривредне субвенције јер је, вели, најављено да ће средства из државне касе бити дата само оним домаћинствима у којима чланови породице не остварују примања ван пољопривреде. Јасно им је, каже Горан, да је тај услов предузет због оних који имају земљу али је не обрађују, али страхује да којим случајем Новичина пензија неће ту помрсити рачуне. Питамо Новицу колику своту добија месечно.

„Примам 8.000 динара”, одговара он, додајући: „И то из два дела, по 4.000 на сваких 15 дана...”