Америка други пут у Европи

Амерички председник Доналд Трамп одлучио је да „мало продрма” Европљане. Видна анемија политичара земаља Старог континента, појачана дугим ратом у Украјини и успоном бирократије у Бриселу, запретила је у једном тренутку да наш део света одведе у ћорсокак. И то такав који би било тешко контролисати из Вашингтона. 
А тако нешто је за САД, једноставно – неприхватљиво. Не толико због слабљења утицаја прекоатлантског хегемона, или због евентуалне духовне премоћи Русије или Кине. Реч је о – угледу. А он је у светским оквирима кључан за сваки добар посао.
Трамп је за своју намеру одабрао тактику вруће-хладно. 
Данас прети, сутра помирљиво пружа руку. Преко ноћи од противника прави партнера, од непријатеља – саговорника. И све то неретко у свега неколико сати, кроз две-три реченице или потеза који ће у тренутку уздрмати јавност широм планете. 
Сведоци смо тога и у случају Србије. Циљ је да се види како поруке, свеједно добре или лоше, утичу на оне којима су упућене. Да ли их схватају као озбиљну опомену, наредбу, или тек као разлог за размишљање, подешавање стратегије… 
Први човек Беле куће и у души и у стварности је – трговац. Како послове води на нивоу своје основне професије, тако исти начин размишљања рефлектује и на политику којом се тренутно бави. Тамо где треба, лупи шаком о сто, а где може – цењка се. Без обзира на углед и моћ саговорника. То се зове – дипломатија. 
Европљанима, навиклим да њихова реч увек буде последња, ова тактика је страна. Као да је ишчезла из редовне употребе током колонизаторских векова и надмоћи над слабијима. То је и определило Трампа да решење за обуставу руских ратних дејстава у Украјини потражи без укључивања Брисела, па и било које европске престонице посебно. 
Рачуница је једноставна: Европљани су у овај сукоб кренули мислећи превасходно на себе. Хтели су да добију нешто што нису у стању (економским или војним мерама) сами да обезбеде. А то је велика и благородна украјинска земља. Њима је Америка требало да послужи тек као нека врста полуге којом ће покренути цео процес. Џозеф Бајден је такву улогу прихватио, Трамп – неће. 
Европа се уплела у сопствену замку. Моћ коју је вековима имала (и издашно злоупотребљавала) као колонијални центар, почела је да се топи оног тренутка кад је остатак света, а с њим и Русија као први комшија, схватио да таква Европа свој опстанак заснива на искоришћавању других, а не на посебној памети и способностима њене интелектуалне елите. 
И Трамп је дошао до истог закључка. Нејединство држава на континенту већ је толико уочљиво да је, према његовој процени, даље везивање за ЕУ, практично, клађење на погрешног коња. Посебно након подизања издатака за опстанак НАТО-а, што је почело финансијски да угрожава чланице алијансе, која је током година изгубила глобалну војну премоћ замишљену њеним формирањем. 
С друге стране, првом човеку САД јасно је да команду над тако моћном војном дружином, коју је земља коју води ујединила 4. априла давне 1949, не може сасвим да испусти из својих руку. У игру је убачен Немац. Дакле, ни Британац ни Француз. Логика је јасна: Немци су навикли на ратове, као и на времена пре и после њих. Французи су се још од Наполеонове ере одвикли од озбиљнијих војевања. Уосталом они су фактички били губитници у оба велика рата у прошлом веку. На страни победника нашли су се само захваљујући политичкој вештини умних глава у Паризу. 
Британци су се нешто више војно доказали, али они имају чудну склоност да своје ратове воде закулисно и углавном преко туђих леђа. За њих су најчешће други гинули, што смо најбоље осетили и ми на Балкану. Такође, склони су да склапају чудне безбедносне споразуме, укључујући онај из 1939. с Адолфом Хитлером, који је овоме дао одрешене руке за поробљавање великих делова Европе. 
Трамп врло добро процењује како стоје ствари на Старом континенту, ко овде води игру и на који начин. Свестан је у шта се све Европа уплела у досадашњим узалудним покушајима да надигра Русију. Зна и да више нема много времена за чекање. Зато и преузима иницијативу. Његова изборна обећања да ће зауставити све ратове овог света била су само у функцији опипавања пулса оних који не испуштају оружје из руку. Релативно смиривање хаоса у Гази није му донело Нобелову награду, али га није ни поколебало. Мисао да би слична акција, овог пута у Украјини, свакако била корак ближе статусу миротворца није га напустила. 
Такође, Трамп је схватио да су му у том послу највећа препрека управо европски савезници из НАТО-а. Одлучио се стога на директну комуникацију са руским лидером Владимиром Путином. Без посредника. Јасно му је и да Украјина са Володимиром Зеленским на челу дефинитивно губи рат. Зато је кренуо другим путем, настојећи да победу Русије учини што мањом, тачније, прихватљивијом за будуће устројство Европе. Наравно оне која ће као и до сада играти према америчким нотама. 
А да би све поменуто остварио, Трамп мора Америку други пут да „пресели на Стари континент”. Његови претходници су то остварили пре 80 година, кад су се на документима о окончању Другог светског рата у Европи нашли и потписи америчких званичника. Потоње стављање Западне Немачке под управу САД, Велике Британије и Француске било је само прелазна фаза за долазак америчких трупа, а потом и капитала у ову земљу. Ни Лондон ни Париз нису у томе могли да учествују на адекватан начин. 
Слично би сада могло да се деси и с Украјином. У Трамповим плановима за послератну обнову ове земље, тачније, у оних 28 тачака, Европљани се практично и не помињу. Све би требало да се обави америчким и руским капиталом. Већ према томе ко ће обнављати који део уништене земље. Другим речима, био би то нови долазак Америке у Европу, и то на простор који својом површином премашује некадашњу Западну Немачку, па и Француску и Велику Британију понаособ. 
А за то му је неопходна – дозвола Русије.

*Новинар „Политике” у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа