Зашто је Европа остала усамљена

Европљани су се годинама заваравали уверењем да је амерички председник Доналд Трамп, иако непредвидив и недоследан, неко са ким се на крају ипак може изаћи на крај. Та представа је била пријатна, али се показала потпуно погрешном, наводи се у анализи „Форин полисиа“.

Од говора америчког потпредседника Џ. Д. Венса на Минхенској безбедносној конференцији у фебруару, у којем је отворено омаловажавао Европу, до нове америчке Стратегије националне безбедности објављене 4. децембра, Трампова администрација је систематски промовисала јединствен приступ Европи. Тај приступ се заснива на давању предности америчко-руским односима и подстицању подела унутар самог континента.

У том процесу важну улогу имају националистичке и крајње десне снаге које данас уживају подршку и Москве и Вашингтона.

Време је да Европа схвати да је, када је реч о рату у Украјини и безбедности континента, у најбољем случају препуштена сама себи. У најгорем случају суочава се са двоструким изазовом: Русијом на истоку и Трамповим Сједињеним Државама на западу.

Сваки пут када би Трамп или чланови његове администрације нападали Европу, укључујући и Украјину, европски лидери су реаговали уздржано, настојећи да не наруше односе и притом угађају Белој кући. Сматрали су то разумном тактиком – покушајем да се искористе Трампова таштина и склоност променама како би га се задржало унутар трансатлантског оквира.

Али сваки пут када би Трамп озбиљније усмерио пажњу на рат у Украјини, стао би на страну Русије. Од ситуације у којој је украјински председник Володимир Зеленски у фебруару био изложен притиску у Овалном кабинету, преко срдачног дочека Владимира Путина на Аљасци у августу, па до мировног плана од 28 тачака који више личи на документ састављен у Москви него на предлог неутралног посредника.

Европљани су сваки пут примили ударац, заокупљени одржавањем привида сарадње са Вашингтоном. Окренули су Трампу и други образ толико пута да се поставља питање имају ли их више на располагању.

Ипак, Европа се кладили на губитничку стратегију, надајући се другачијем исходу упркос сталном понављању истих образаца. Када је реч о Европи, Украјини и Русији, Трампова администрација је била изузетно доследна.

Трамп жели да се рат у Украјини заврши, пре свега зато што га види као препреку нормализацији америчко-руских односа, а посебно планираним пословним договорима између његових сарадника и кремаљских послушника.

То се савршено уклапа у његов поглед на свет као арену империјалне сарадње. Либерални светски поредак је прошлост, замењује га закон јачег. Уместо старомодног надметања суперсила, Трамп жели да спроводи империјалну сарадњу са Русијом и Кином. Остатак света, укључујући Европу, налази се на колонијалном јеловнику.

Стратешки, у томе постоји одређена краткорочна логика. Идеолошки, то се поклапа са подршком крајње десним странкама и владама у Европи и шире. Те снаге не само да деле националистичке и друштвено конзервативне ставове покрета МАГА, већ активно раде на подели Европе и поткопавању европских интеграција, док им снаге десног центра служе као корисни идиоти сарађујући с њима.

Ништа није мање патриотско од такозваних суверениста у Европи који уништавају европско јединство, а истовремено сарађују са Русијом.

Визија изнета у новој америчкој Стратегији националне безбедности не нуди конкретне политике према Европи, али је порука јасна: једина замислива трансатлантска веза је она између крајње десних снага, где алфа Американци доминирају својим европским поданицима. То је преслика визије и стратегије коју Путиновa Русија годинама спроводи према Европи.

Ако Трамп још није подредио Европу својим жељама, то није због паметних европских маневара. Улагивање Трампу, поклони и краљевске вечере неће спасити ни Украјину ни трансатлантски однос. Исто тако, панична дипломатија, ходочашћа у Вашингтон или алтернативни мировни планови неће уродити плодом.