​Распети Чеда

Да ли је, као прерано оседели лутак из дечјег позоришта, са смеђим, готово уплаканим очима, Чедомир Јовановић завршио на политичком дну? Да ли се Ђинђићева Никита, амбициозни и бескрупулозни извршилац најтежих политичких задатака, за кога су и најпаметнији предвиђали да ће изван Фирме важити за мртваца, претворила у сопствену гротеску или је то још једна реинкарнација човека који је са 54 године, преживео сто живота!

У политичкој митологији Србије, понеки ликови се указују као контроверзни јунаци из епских песама: нису довољно хероји, ни довољно антихероји, али су немоћни да се икада повуку у сенку обичног, досадног живота. Чеда је један од таквих. Он није само политичар, већ Чеда мистерија који као да се стално рађа из сопствених рушевина. Када се чини да се коначно саставио, поново се распадне. И наравно, опет ће се саставити, јер је његова судбина одавно предодређена. Чеда је Хари Потер српског предсказања.  

Данас многи ликују над његовом судбином. Од некадашњег командоса ДОС-а, опчињеног службама, џиповима, владом, парламентом, јавном и тајном Србијом, интригама и заверама, постао је усамљеник који снима клипове на друштвеним мрежама, кува, разговара са аласима на пијаци, држи се за руке са сваким ко ће му дати пар минута пажње или се појављује у друштву народњачких извођача као да тражи нову циљну групу. Више није оперативац из сенке. Сада је перформер који носталгично певуши о свету који је давно изгубио.  

Као да је човек који је једном руком мерио пулс политичких операција, а другом пиштољ, постао лик из постмодерног вица: изненада се појављује на местима где га нико не очекује, од тезги до кафане, покушавајући да се, кроз мале, свакодневне животне сцене, врати у свест оних који су га некада поштовали или мрзели. Али да ли је то његов политички или естрадни повратак?

У мору трачева и виралних глупости, појавила се недавно прича о његовој наводној веридби са пријатељем, коју је Јовановић убрзо демантовао на друштвеним мрежама као лажну вест, отишао у полицију и послао, као у стара времена, шифровану поруку на две адресе, за оне који га разумеју: на цркву и на тајну службу. Јавни одговор му још није стигао. Али, ма како да изгледа као распети Чеда, без ментора, капитала и обезбеђења, видећемо како ће узвратити. Можда кроз ћутање и повлачење у себе? Мало вероватно. Можда кроз склапање примирја, уз неки дил? Врло вероватно. Можда кроз договор да се врати у политичку игру као либерални Трамповац, са популистичком кампањом? Није немогуће.    

Немам податке да лидер ЛДП-а пије чаробне напитке, али је често од ђаволка унапређиван у анђелчића српске политике, који, узгред, за патриоте константно представља издајника, али, чак и када га оптужују да се залаже за независно Косово, да се среће с Куртијем у Приштини и Комшићем у Сарајеву, то звучи некако чедно. Као да је заборавио да плати паркинг у другој зони.

Можда зато што је једна од Чединих највећих особина да може спојити неспојиво, јер треба разликовати његово схватање српског друштва и жеље да га промени брже него што оно то жели. То је кључни неспоразум између Чеде и Срба. Друга карактеристична ствар за Чеду је што он тежи ка приближавању супротстављених страна, уместо ка друштвеној деструкцији. Осим ако се не рачуна аутодеструкција, односно адреналинска амбиција да Чеда страсно уништава самог себе!

Та контрадикција га је довела до београдских жардинијера, током Студентских протеста 1996-1997. године, где је држао запаљиве говоре, а потом ходао сам, са неколико пријатеља, носећи бакљу, као чувар револуције. Наравно да је Зоран Ђинђић препознао таленат, одмах га је преузео и катапултирао га у највише сводове Демократске странке. Тај спринт кроз страначке органе, гневни активисти који се ломе приликом сваке кампање, и на крају, за награду, уместо функције, добију беџ на којем пише: „Чедо, ожени ме”, никада нису заборавили. Сматрали су га за јеретика и неуспешно трансплантованог органа који се никада није примио на тело жутих. Од „Чедо, ожени ме”, до „Чедо, не ожени ме”, прешао је дуг пут.

Као политички посинак Ђинђића, улази у прву лигу, постајући кумче двојице предатора Демократске странке. Уместо да се игра лопте у дворишту, послат је у ватру да се игра са Земунцима, Црвеним береткама и јури џиповима с Легијом, способан да оде у вилу „Мир” и пресудно утиче на великог вожда Слобу, утонулог у депресију, да повуче коалиционо обезбеђење са имања – на брзака покупљене резервисте Шесте личке и четника. Сви остали сарадници Слобе, побегли су од њега као да је радиоактиван!

Како је убедио Милошевића да се преда? Истим методама којима је убедио Ђинђића да оде тамо. Само Чеда поседује дечју инфантилност и неукроћену храброст, али тако што оно прво побеђује оно друго. Када се то смућка у коктел макроисторије и епа, сасвим је могуће да је Слоба у Чеди видео оно што он никада није био, а желео је. Младог политичког комесара који на равној нози преговара са њим, дојучерашњим господарем живота и смрти!

Судбина је тада спојила два антијунака. Пожаревачког банкарског чиновника унапређеног у вожда и „Крцуна ДОС-а” који је постао сам врх племства у окружењу Ђинђића, пројектованог да у будућности постане број један.

Али, убиством Зорана Ђинђића, почиње да копни Чедина моћ. Апсурд је да је био омраженији у окружењу Бориса Тадића, него међу блиским људима Војислава Коштунице. Први су га сматрали за нежељено дете ДС-а и конкуренцију, други за противника с којим су играли у живом блату српске политике.

Са раскошним талентом и мрачним сенкама које су га пратиле, Чеда је постао сметња свима осталима, а највише себи! Управо је та стална напетост створила његов политички идентитет. Има у томе и храбрости и тврдоглавости, али и нечег што се може назвати српским политичким романтизмом: лупање сопствене главе у зид, уз питање зиду да ли га нешто боли!  

Ако би било могуће снимити његову биографију, вероватно ни ХБО за то не би имао храбрости. Серијал би трајао вечно, јер његова прича, од политичких до личних ломова, као да нема крај. Од набилдованог политичког боса који се полива ледом, постао је човек трајно нарушеног здравља који храмље са титанијумским костима. Као Терминатор у инвалидској пензији.  

Некада војник специјалац и ронилац, човек-жаба из најелитније јединице ЈНА, потом новинар који је схватио да је много уносније када пишу о њему, него да он пише о њима, копрца се на сувом.

Као политичар био је спреман да скочи у велику бару и црну рупу, да урони у мрачне дубине политичких интрига, да ризикује све док су се остали склањали што даље. Чеда би се само бућнуо!

Да је све то преживео у Америци, Британији, Немачкој или Француској, Чеда би вероватно био легенда, а не инцидент. Медији и јавност би га третирали као оперативца и политичког визионара, а његов прелазак из врха моћи у улични перформанс био би маркетиншки хит.

У Србији је, међутим, ствар нешто компликованија. Чеда је сувише много живео, сувише много урадио, сувише много упропастио и сувише дуго био „превише”, за људе који воле једноставне приче. Можемо ли разумети човека који је истовремено либерал, преговарач са највећим страховима нације, провокатор са „Инстаграма”, који се лечи од посттрауматског синдрома после толико битака које је водио у српској политици? Већина пријатеља које је постављао на функције и које је обогатио, одавно су га напустили. Тако српски, зар не Чедо?  

Заправо су Јовановић и Србија много сличнији него што ико мисли. Земља која стално покушава да се промени, али увек лута у сопственом лавиринту. Земља која је зарањала у ратове, интриге, издаје, победе и сопствене страхове и даље покушава да се издигне из дубина сопствених заблуда.

Чеда се потцењује јер нас плаши његов вишак живота, ма како био необичан. Баш као што свет не разуме Србију, ма како необична била! То је предсказање Чедомира Јовановића!