Бодови нису искипели

Окршај с Напретком је био за Партизан тежак ход по мукама. Иако је играо код куће и то против последњег на табели стрепео је до последњег судијиног звиждука чак и кад је противник остао с играчем мање.

Нешто касније него на претходне три утакмице под вођством тренера Ненада Стојаковића „црно-бели” су стекли преимућство. Али 2:0 из првог полувремена није била довољна предност за миран наставак. Друго полувреме још није изишло из отварања, а гости су изједначили.

Иглу у конац Крушевљанима су уденули Партизанови играчи Вукотић и Трифуновић. Нису то биле грешке после којих је следио мат у првом потезу, али их је одбрана дочекала неспремна и за тили час је било просуто оно што је дотад сакупљено.

Да није дошао на ноге водећем на табели да изгуби Напредак је наговестио од почетка. Први је створио озбиљније прилике, али кад је Партизан, блеском Угрешића и Милошевићевим прецизно изведеним пеналом, дошао у вођство од два гола разлике очекивало се да је тиме све решено. Екипи из Крушевца служи на част што после тога није клонула, није се препустила судбини и умало није начинила велико изненађење.

Може да се схвати психичко стање Партизанових фудбалера кад су на толико жељеном првом месту, а, уједно, толико неочекиваном да делује нестварно. И много већи и искуснији тимови тешко су излазили с таквим оптерећењем на крај, поготово кад они могу много да изгубе, да остану, што се каже, без већ уписаних бодова, а противник нема шта да изгубе, него може само да добије, па је кудикамо растерећенији. То, ипак, не значи да фавориту треба да се опрости и „идемо даље”.

Одбрана „црно-белих” је одавно на климавим ногама и никако да се учврсти на њима. Сада је још и нешто боља каква је била доскора, али је, ето, и даље забрињавајућа.

За разлику од минулих сезона Партизан сада постиже доста голова, па је, ето, упркос „превидима” у одбрани на челу табеле. Да му против Напретка не искипе бодови, а с њима и с муком стечено прво место на табели, заслуга припада тренутку Трифуновићевог надахнућа.

Он је раније био некако неодлучан, уздржавао се да крене у продор, да сам преузме ствари у своје руке, па је чак и пао у други план. По повратку у први тим постао је смелији. Без тога не би ни донео свом тиму важну победу, јер се није спотакао на првој препреци као истински лидер на табели (до прошлог кола је то био привид због више одиграних утакмица од шампиона).

Добио је лопту изнебуха (Крушевљанин Миладиновић је хтео да је пошаље на једну страну, а она је отишла на другу) и то далеко од гола и без брисаног простора пред собом. Уместо да сачека, како се то данас каже, помоћ, он се сам стуштио као противничком голу. Успут се вешто отарасио свог чувара, а кад је у казненом простору био на граници да уђе у мртав угао, одлучио се да шутира левом ногом, мада је дешњак. И гађао је баш тамо где треба: изнад голманове главе, што је и неочекивано, а и тешко се брани. Посрећило му се да лопта погоди пречку и оде иза леђа одличног Савића и на тај начин се потврдила изрека да срећа прати храбре.

Нешто мало пре тога имао је Јован Милошевић стопостотну шансу. У гужви се лопта одбила до њега и, мада је испред себе имао само голмана, он је брзоплето пуцао и погодио баш њега. Одличну прилику је у првом полувремену имао и Угрешић, али није био вешт да лобује Савића, па је чувар Напреткове мреже укротио његов шут.

После вођства од 3:2 Партизан је све снаге бацио на чување вођства. Бодови му нису искипели, али је било много панике. У наредном колу, последњем у овој години, противник му је ИМТ. Јасно је да „црно-бели” нису тим пред којим се ривали предају, свесни да им нема помоћи. Уосталом, најочигледнији и најсвежији пример за то је Напредак. На основу онога што је пружио против Партизана његов домет је много већи од зачења табеле. Али и „црно-бели” имају разлога за охрабрење. Извукли су се кад су им кола јурнула низбрдо, па после тога с много више поверења у себе (уз обавезне поуке извучене из двобоја с Крушевљанима) могу да крену ка врху, сада надохват руке, а доскора само далека машта.