Bodovi nisu iskipeli

Okršaj s Napretkom je bio za Partizan težak hod po mukama. Iako je igrao kod kuće i to protiv poslednjeg na tabeli strepeo je do poslednjeg sudijinog zvižduka čak i kad je protivnik ostao s igračem manje.

Nešto kasnije nego na prethodne tri utakmice pod vođstvom trenera Nenada Stojakovića „crno-beli” su stekli preimućstvo. Ali 2:0 iz prvog poluvremena nije bila dovoljna prednost za miran nastavak. Drugo poluvreme još nije izišlo iz otvaranja, a gosti su izjednačili.

Iglu u konac Kruševljanima su udenuli Partizanovi igrači Vukotić i Trifunović. Nisu to bile greške posle kojih je sledio mat u prvom potezu, ali ih je odbrana dočekala nespremna i za tili čas je bilo prosuto ono što je dotad sakupljeno.

Da nije došao na noge vodećem na tabeli da izgubi Napredak je nagovestio od početka. Prvi je stvorio ozbiljnije prilike, ali kad je Partizan, bleskom Ugrešića i Miloševićevim precizno izvedenim penalom, došao u vođstvo od dva gola razlike očekivalo se da je time sve rešeno. Ekipi iz Kruševca služi na čast što posle toga nije klonula, nije se prepustila sudbini i umalo nije načinila veliko iznenađenje.

Može da se shvati psihičko stanje Partizanovih fudbalera kad su na toliko željenom prvom mestu, a, ujedno, toliko neočekivanom da deluje nestvarno. I mnogo veći i iskusniji timovi teško su izlazili s takvim opterećenjem na kraj, pogotovo kad oni mogu mnogo da izgube, da ostanu, što se kaže, bez već upisanih bodova, a protivnik nema šta da izgube, nego može samo da dobije, pa je kudikamo rasterećeniji. To, ipak, ne znači da favoritu treba da se oprosti i „idemo dalje”.

Odbrana „crno-belih” je odavno na klimavim nogama i nikako da se učvrsti na njima. Sada je još i nešto bolja kakva je bila doskora, ali je, eto, i dalje zabrinjavajuća.

Za razliku od minulih sezona Partizan sada postiže dosta golova, pa je, eto, uprkos „previdima” u odbrani na čelu tabele. Da mu protiv Napretka ne iskipe bodovi, a s njima i s mukom stečeno prvo mesto na tabeli, zasluga pripada trenutku Trifunovićevog nadahnuća.

On je ranije bio nekako neodlučan, uzdržavao se da krene u prodor, da sam preuzme stvari u svoje ruke, pa je čak i pao u drugi plan. Po povratku u prvi tim postao je smeliji. Bez toga ne bi ni doneo svom timu važnu pobedu, jer se nije spotakao na prvoj prepreci kao istinski lider na tabeli (do prošlog kola je to bio privid zbog više odigranih utakmica od šampiona).

Dobio je loptu iznebuha (Kruševljanin Miladinović je hteo da je pošalje na jednu stranu, a ona je otišla na drugu) i to daleko od gola i bez brisanog prostora pred sobom. Umesto da sačeka, kako se to danas kaže, pomoć, on se sam stuštio kao protivničkom golu. Usput se vešto otarasio svog čuvara, a kad je u kaznenom prostoru bio na granici da uđe u mrtav ugao, odlučio se da šutira levom nogom, mada je dešnjak. I gađao je baš tamo gde treba: iznad golmanove glave, što je i neočekivano, a i teško se brani. Posrećilo mu se da lopta pogodi prečku i ode iza leđa odličnog Savića i na taj način se potvrdila izreka da sreća prati hrabre.

Nešto malo pre toga imao je Jovan Milošević stopostotnu šansu. U gužvi se lopta odbila do njega i, mada je ispred sebe imao samo golmana, on je brzopleto pucao i pogodio baš njega. Odličnu priliku je u prvom poluvremenu imao i Ugrešić, ali nije bio vešt da lobuje Savića, pa je čuvar Napretkove mreže ukrotio njegov šut.

Posle vođstva od 3:2 Partizan je sve snage bacio na čuvanje vođstva. Bodovi mu nisu iskipeli, ali je bilo mnogo panike. U narednom kolu, poslednjem u ovoj godini, protivnik mu je IMT. Jasno je da „crno-beli” nisu tim pred kojim se rivali predaju, svesni da im nema pomoći. Uostalom, najočigledniji i najsvežiji primer za to je Napredak. Na osnovu onoga što je pružio protiv Partizana njegov domet je mnogo veći od začenja tabele. Ali i „crno-beli” imaju razloga za ohrabrenje. Izvukli su se kad su im kola jurnula nizbrdo, pa posle toga s mnogo više poverenja u sebe (uz obavezne pouke izvučene iz dvoboja s Kruševljanima) mogu da krenu ka vrhu, sada nadohvat ruke, a doskora samo daleka mašta.