Анатомија националних узлета

На данашњи дан 1986. године изшао је први број „Политикиног шаха”. Улазећи у 40. годину упорног трајања ове хронике, осврнућемо се на неке од тектонских промена које су пратиле древну игру, али нису смањиле њену популарност. Напротив.

Крајем 1986, када је наш подлистак – тада на две странице – имао за циљ да одржи популарност игре на 64 поља међу дотле најшаховскијом публиком и врати нам позицију друге велесиле света, тек се прочула моћ компјутера који је Каспаров употребио у наставку прекинуте партије са Карповом. Совјетски Савез је чувао апсолутну доминацију, кинески шахисти су долазили у Београд да уче, а Индија је још чекала свог првог велемајстора.

Само две године касније појавио се Вишванатан Ананд, а три године после првог од данашњих стотинак индијских велемајстора, Кина је добила прву у готово непрекидниом низу светских шампионки. До пре две године, Кина је успела да употпуности испуни пројекат „Великог змаја” и освоји све што се могло у шаху. Сада су њихове амбиција смањене, али их наслеђују друге азијске земље, како је и било планирано пројектом „Великог змаја”.

Исток се, за разлику од Запада и остареле Европе, дефинитивно окренуо интелектуалним дисциплинама и вештинама. У Индији је петоструки светски првак Вишванатан Ананд добио статус култног идола. Баш као што је и заслужио, не само резултатима него и достојанственим понашањем и свесрдном подршком младима у својој огромној земљи. Када је 2013. покушавао да одбрани трон у мечевима против младог норвешког генија Магнуса Карлсена, десетине хиљада свећа паљено је широм Индије у знак подршке.

Од пре годину дана, Ананда је на светском трону наследио Домараџу Гукеш. Са 18 година је убедљиво оборио све рекорде најмлађег светског првака у историји и озваничио нови светски поредак, у којем шах припада младима и – Истоку. А, Гукеш је само један у лепези индијских талената, уз Прагнананду, Еригајсија и друге којима су у кадетском узрасту најпре свесрдно помагали анонимни спонозори, а онда су то наставиле да чине локалне власти. Ове године смо видели како је деветнаестогодишња Дивја Дешмух, као победница Светског купа, обасута златницима. На 50.000 долара од ФИДЕ дошло је седам пута толико од локалних власти.

Крај године донео је такву срећу Дивјином вршњаку из Узбекистана Џавохиру Синдарову, победнику Светског купа у апсолутној конкуренцији. Исти краљевски дочек, трособни стан од председника републике, високе награде његовим тренерима...

А, метеорски узлет Узбекистана да титуле олимпијских победника 2022. дошао је само четири године после победе исте те екипе на Дечијој олимпијади до 16 година. Тада су, уз награде, сви ти дечаци добили и аутомобиле, које ће тек много касније да возе...

Члан тога тима Нодирбек Јакубојев ове године је четврти у Светском купу, замало оставши без места на Турниру кандидата за изазивача светског првака, а предводник тадашње дечије екипе Нодирбек Абдусаторов овог месеца је буквално прегазио све западне играче на Отвореном првенству Велике Британије.

Шта је Норвешка добила са недодирљивим светским прваком Магнусом Карлсеном? Ове године национални тим није учествовао на Европском првенству, са готово невероватним објашњењем да Норвешка нема довољно пара за то, да цео годишњи фонд за шах износи 17.000 евра ...

И нису само новчане награде израз поштовања источних земаља према интелектуалним дисциплинама. Погледајте на фотографији овогодишњи пријем на државниом врху за најбоље кадете и јуниоре Казахстана. Зар то не вреди и више од новца?

За разлику од времена када је изашао први број „Политикиног шаха”, Србија је сада поново у периоду великог такмичарског узлета, са четири сениорске европске титуле наших репрезентативаца и са кадетским титулама и медаљама Вере Вујовић и Леонида Ивановића, на првом месту. Од тога да ли ћемо прихватити западни или источни приступ зависиће коначна вредност ових резултата у нашем друштву, али и коначни домет Вере, Леонида и све друге талентоване деце, које и даље имамо у изобиљу.