Anatomija nacionalnih uzleta

Na današnji dan 1986. godine izšao je prvi broj „Politikinog šaha”. Ulazeći u 40. godinu upornog trajanja ove hronike, osvrnućemo se na neke od tektonskih promena koje su pratile drevnu igru, ali nisu smanjile njenu popularnost. Naprotiv.

Krajem 1986, kada je naš podlistak – tada na dve stranice – imao za cilj da održi popularnost igre na 64 polja među dotle najšahovskijom publikom i vrati nam poziciju druge velesile sveta, tek se pročula moć kompjutera koji je Kasparov upotrebio u nastavku prekinute partije sa Karpovom. Sovjetski Savez je čuvao apsolutnu dominaciju, kineski šahisti su dolazili u Beograd da uče, a Indija je još čekala svog prvog velemajstora.

Samo dve godine kasnije pojavio se Višvanatan Anand, a tri godine posle prvog od današnjih stotinak indijskih velemajstora, Kina je dobila prvu u gotovo neprekidniom nizu svetskih šampionki. Do pre dve godine, Kina je uspela da upotpunosti ispuni projekat „Velikog zmaja” i osvoji sve što se moglo u šahu. Sada su njihove ambicija smanjene, ali ih nasleđuju druge azijske zemlje, kako je i bilo planirano projektom „Velikog zmaja”.

Istok se, za razliku od Zapada i ostarele Evrope, definitivno okrenuo intelektualnim disciplinama i veštinama. U Indiji je petostruki svetski prvak Višvanatan Anand dobio status kultnog idola. Baš kao što je i zaslužio, ne samo rezultatima nego i dostojanstvenim ponašanjem i svesrdnom podrškom mladima u svojoj ogromnoj zemlji. Kada je 2013. pokušavao da odbrani tron u mečevima protiv mladog norveškog genija Magnusa Karlsena, desetine hiljada sveća paljeno je širom Indije u znak podrške.

Od pre godinu dana, Ananda je na svetskom tronu nasledio Domaradžu Gukeš. Sa 18 godina je ubedljivo oborio sve rekorde najmlađeg svetskog prvaka u istoriji i ozvaničio novi svetski poredak, u kojem šah pripada mladima i – Istoku. A, Gukeš je samo jedan u lepezi indijskih talenata, uz Pragnanandu, Erigajsija i druge kojima su u kadetskom uzrastu najpre svesrdno pomagali anonimni sponozori, a onda su to nastavile da čine lokalne vlasti. Ove godine smo videli kako je devetnaestogodišnja Divja Dešmuh, kao pobednica Svetskog kupa, obasuta zlatnicima. Na 50.000 dolara od FIDE došlo je sedam puta toliko od lokalnih vlasti.

Kraj godine doneo je takvu sreću Divjinom vršnjaku iz Uzbekistana Džavohiru Sindarovu, pobedniku Svetskog kupa u apsolutnoj konkurenciji. Isti kraljevski doček, trosobni stan od predsednika republike, visoke nagrade njegovim trenerima...

A, meteorski uzlet Uzbekistana da titule olimpijskih pobednika 2022. došao je samo četiri godine posle pobede iste te ekipe na Dečijoj olimpijadi do 16 godina. Tada su, uz nagrade, svi ti dečaci dobili i automobile, koje će tek mnogo kasnije da voze...

Član toga tima Nodirbek Jakubojev ove godine je četvrti u Svetskom kupu, zamalo ostavši bez mesta na Turniru kandidata za izazivača svetskog prvaka, a predvodnik tadašnje dečije ekipe Nodirbek Abdusatorov ovog meseca je bukvalno pregazio sve zapadne igrače na Otvorenom prvenstvu Velike Britanije.

Šta je Norveška dobila sa nedodirljivim svetskim prvakom Magnusom Karlsenom? Ove godine nacionalni tim nije učestvovao na Evropskom prvenstvu, sa gotovo neverovatnim objašnjenjem da Norveška nema dovoljno para za to, da ceo godišnji fond za šah iznosi 17.000 evra ...

I nisu samo novčane nagrade izraz poštovanja istočnih zemalja prema intelektualnim disciplinama. Pogledajte na fotografiji ovogodišnji prijem na državniom vrhu za najbolje kadete i juniore Kazahstana. Zar to ne vredi i više od novca?

Za razliku od vremena kada je izašao prvi broj „Politikinog šaha”, Srbija je sada ponovo u periodu velikog takmičarskog uzleta, sa četiri seniorske evropske titule naših reprezentativaca i sa kadetskim titulama i medaljama Vere Vujović i Leonida Ivanovića, na prvom mestu. Od toga da li ćemo prihvatiti zapadni ili istočni pristup zavisiće konačna vrednost ovih rezultata u našem društvu, ali i konačni domet Vere, Leonida i sve druge talentovane dece, koje i dalje imamo u izobilju.