Сан је основни темељ развоја детета

Гошћа „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” била је Татјана Јаворнина, педијатријски саветник, која је едукована за решавање проблема са спавањем одојчади и мале деце. Стручно усавршавање је имала на катедри професора Алана Каздина на Универзитету Јејл, чиме је остварила свој први академски сусрет са темом родитељства и бихевиоралних наука. Тада је открила своју истинску страст, а то је пружање подршке родитељима и деци кроз научно засноване и емоционално нежне методе промене понашања. Она је сертификовани члан Интернационалне педијатријске асоцијације за спавање и Европског удружења за истраживање сна, а образовање је надоградила и кроз програме престижних универзитета у областима неуробиологије сна, емоционалне регулације и развоја детета. Живи и ради у Мађарској и у Уједињеним Арапским Емиратима, а основала је и Центар за дечји сан.

– Највише се бавим тиме како сан утиче на развој детета. Квалитетан сан има кључну важност за здрав развој деце. Мислим да је важно формирати једну институцију, једно тело које ће се бавити статистичким истраживањем овако битне теме. Чињеница је да не постоје статистички подаци о томе колико деце има проблеме са потешкоћама при успављивању или поремећаје спавања. Оно што знамо из нашег саветовалишта, кроз које је прошло више од 13.000 породица, свако друго дете има неке изазове у вези са спавањем. Али то није исто као што је поремећај. Када постоје изазови у вези са сном детета, то највише осећа његов родитељ, то јест мама. Драго ми је што је постала прихваћена „Филипова метода”, која је научно утемељена и која заправо помаже деци да се успавају – каже Јаворина.

Сан је основни темељ развоја. Постоји систем, кораци који се примењују како би се помогло детету да научи да воли да спава. А да то не буде – морање.

– Важно је да се одлазак на спавање не доживљава као стрес или казна. Погрешно су нас васпитавали деценијама када су нам говорили: „Ако не будеш била добра, ићи ћеш да спаваш.” И у вртићу се тиме прети. И дан-данас се нажалост то дешава код неких старијих васпитачица. И даље се сан перципира као нешто што је казна. А како онда да волимо нешто што је казна? Одмалена смо научени да ћемо спавати када умремо, да ћемо се одморити када остаримо, када смо у пензији… То су нека погрешна уверења која су довела до саме проблематике. Мој рад се заснива заправо на три основна стуба. То су регулација циркадијаног ритма, рутина, емоционална повезаност, неуролошка асоцијација и развој вештине самоуспављивања. И то кроз поверење и кроз блискост. Шта то заправо значи? То је у пракси јако једноставно. Циркадијални ритам је свима нама познат као нешто што се зове биолошки сат. Супрахијазматско језгро у нашем хипоталамусу јесте задужено за регулисање стања будности и поспаности. Циркадијални ритам или праћење и формирање рутина према биолошком сату је највећи бенефит за наше тело, не само за децу него и за одрасле. То значи да се један дан, један циклус од 24 сата састоји од унапред утврђених рутина које ми као родитељи примењујемо код наше деце. Треба да формирамо рутину спрам потреба наше деце, а не спрам нашег животног стила који бих ја и даље волела да живим. То не значи да не можемо имати и једно и друго, можемо, али у моментима када мењамо један образац спавања потребно је да пружимо ту подршку. Други модул методе ослања се на емоционални ангажман, на повезаност детета са својим родитељем. Јако је битно да никада не занемаримо дечје емоционалне потребе и да их у току дана ослушнемо – објаснила је гошћа нашег подкаста.

Акценат се ставља на то да се у току 12 сати у дану заправо задовољава емоционални надражај детета. То је иначе основа теорије афективне повезаности.

– Онда када дође време за починак, дете неће показивати то да му је мама баш сада потребна. Не треба заборавити да је и мами потребан сан. Само треба да живимо у једној конзистентној заједници, пуној разумевања, љубави. Онда је неопходно радити на нечему што сам ја назвала развијање вештине самоуспављивања. Јер не може дете развити вештину самоуспављивања или регулације ако су његове емоционалне потребе константно игнорисане. То дете ће се осећати одбачено, неће осећати да је виђено, да су родитељи ту да га подрже. Додуше, неки родитељи сматрају да ништа нема везе и да им је само битно да дете спава – сматра Јаворина.

Наша гошћа је основала Центар за дечји сан, прву регионалну институцију која је посвећена истраживању, едукацији, имплементацији научних сазнања у пракси када је реч о овој области. Она сматра да је добро да се врати обавезно спавање за децу, али такође и развијање стандарда за препознавање и превенцију поремећаја.

– То је нешто што није законски регулисано. Зато је важно формирати оквире пословања и рада свих оних који су у блиском контакту са децом. Зашто сматрам да би деца требало да спавају у току дана барем до пете године? Зато што је детету сан потребан за његов здрав, правилан раст и развој. Није то битно само за психофизички развој. Битно је и за емоционални и когнитивни развој, који су подржани управо кроз квалитетан сан и дубоке циклусе и фазе сна. А уколико деца у току времена које је предвиђено за спавање, између 13 и 15 сати, не спавају у предшколској установи, дешава се то да ће тело ући у једно стање, у једну фазу рада одређене хормонске секреције. Ако не спавају у то време, онда ће у периоду од 17 до 18 сати ући у фазе, како то родитељи лепо објашњавају, хиперактивности. Често кажу: „Моје дете је хиперактивно или моје дете је хистерично.” Зато сматрам да постоји обавеза свих професионалаца и стручњака да говоримо о битности и утицају сна – напомиње Јаворина.

Гошћа нашег подкаста је недавно боравила у Јапану и Кини, истражујући овај феномен јер је Кина 2021. године истраживала и вратила обавезно спавање деце и сан, не само у предшколске установе већ и у школе, где је потребно, а чак и на факултетима постоји могућност да могу да одморе и то за оне који то желе.

– Направљене су клупе код којих столица може да се положи да особа може да одрема. Замислите колико је то важно када једна држава донесе законску регулативу којом подржава сан, чак и код адолесцената или студената. А где смо ми? Код нас кажемо да нема везе ако дете неће да спава, па је јако тешко одржавање реда, рада и дисциплине у вртићним групама – каже Јаворина.

Питање је и да ли трудница може да утиче на бебу која тек треба да се роди јер постоји став да се будућим мамама саветује да одмарају и да имају кратке дневне вежбе смиривања.

– Доказано је да онако како се мајка осећа у току свог „другог стања”, како се осећа у тих девет месеци, да ће у великој мери то утицати на чињеницу колико ће дете добро спавати. Па ако то знамо, зашто онда трудница не би требало мало више пажње да обрати на свој сан? На нашем простору укоренило се неко веровање да мајке морају да жртвују неки други сегмент свог живота, каријеру, себе, свој физички изглед или своју свест. А заправо морамо знати који је приоритет који стављамо на прво место. И трудницама покушавам да објасним да уколико себе и свој одмор ставе на прво место, највећи бенефит од тог одмора имаће нико други него то дете. Одлучила сам да направим један буквар за труднице јер многе ствари не знамо. Када будућа мама одлази на спавање увек у исто време, дете ће имати бољи циркадијални ритам, то јест имаће бољи образац сна. На бебу се све преноси, наше емоције, наше стање, све оно што ми носимо са собом – појаснила је наша саговорница.

Став гошће нашег подкаста је да деци нису потребни савршени родитељи, већ они који су присутни, смирени, али оснажени и који заправо разумеју њихове потребе.

– Не постоји савршен родитељ. Имам троје деце и добро знам да не постоји савршенство, нити мислим да је детету треба савршен родитељ. Детету је неопходан присутан родитељ. Присутност се разуме на овај или онај начин. Присутан значи да видимо то дете. Није довољно да само проводимо 24 сата са дететом, него је такође потребно да видимо потребу детета, да будемо сталожени у моменту када су дететове емоције све само несталожене. Узнемирено дете не може смирити узнемирен родитељ. Битан је концепт присутности разумног родитеља, а не тежити нечему што не постоји као што је савршенство, колико год ми томе тежили – открива Јаворина.

Како научити дете да контролише своје емоције?

– Када говоримо о контролисању и регулисању, постоји разлика. Ми често не умемо да регулишемо сопствене емоције и понекад и родитељи сами моделују нешто што апсолутно ниједан родитељ не жели да види код свог детета. На пример, родитељ каже: „Моје дете псује, сигурно је то негде у вртићу покупило.” Или каже: „Моје дете залупи врата када је љуто.” Деца уче путем нечега што се зове моделовање, значи принципа моделовања онога што је видело од својих родитеља, својих вршњака, па касније и самог окружења.

Не треба научити децу да контролишу емоције, већ како да их регулишу. Важно је препознати да нам се нешто догађа, а не кривити окружење – закључила је Јаворина.

Веровала сам да свачија добра реч значи и добро дело

На питање да ли се каје због нечега у животу, наша саговорница одговара да се не каје ни због чега, осим што јој је жао зато што је у младости била веома наивна.

– Веровала сам да свачија добра реч значи и добро дело. Одрасла сам у таквој кући где је реч била образ, част, поштење. Ми смо Личани, код нас је личка реч најважнија, нема ни уговора толико вредног. А онда је дошао рат и морали смо да избегнемо. Дошла сам из малих села, у којима сам живела у колективним центрима, у велики град на факултет и за мене је било то као уговор. А разочарење које сам доживљавала у првим годинама ломило ме је на милион комада и можда, ако бих нешто могла да променим, волела бих да ме је неко научио да има и другачијих људи од онога како смо ми васпитани – каже Јаворина.

Важно је волети себе

Гошћа нашег подкаста каже да је рецепт за срећан живот – волети себе.

– Треба знати ко смо и волети то ко смо. Ако не волимо то ко смо, то морамо да променимо док не заволимо себе. Запитајте се где сте и да ли волите тај одраз у огледалу који видите – нагласила је Јаворина. АНТРФИЛЕ3

Када деца направе хаос – примените технику дисања

Некада се дешава да родитељи не знају шта да раде када деца почну да се туку, чупају гризу…

– Када то видите, некада је потребно и пожељно пустити их на тренутак и регулисати себе, а то је спустити кортизол доле да можете рационално одреаговати и на прави начин то урадити. Техника дисања може помоћи, излазак на хладан ваздух, стављање коцкице леда на потиљак. На тај начин ћемо за мање од минут поново укључити нашу когницију. А када смо когнитивно ту присутни, знамо шта треба да урадимо. Ако је дете ударило друго дете, како ће одузимање игрица тога дана помоћи детету да разуме да то не треба да се ради? Али ако му укинете контакт и кажете да, рецимо, седам дана неће моћи да се игра са другаром, онда је то нешто друго. Када схвати концепт граница, дете за 72 сата мења то понашање – додаје наша саговорница.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ